Zbirka Bizarnosti

11. Tvornica Snova

"Neeeeeee!" -uzviknuo sam.
Imao sam čudan san... ne mogu da se sjetim... samo znam da je bilo veoma... bizarno.

Nikad prije nisam imao ovakve snove, toliko realne, još uvijek se tresem, ali, ne znam ni zašto. Ne mogu da se sjetim.

Treba mi zraka. Odlučio sam prošetati. Spremio sam se i izašaom putem sam razmišljao šta me moglo toliko uplašiti da sam se probudio vrištajući...

Snovi su čudna i misteriozna stvar za mene, kao da nam savjest pokušava nešto reći... ili možda neka vrsta vizije? Ili samo plod naše mašte. Ko će ga znati.

A možda su snovi zapravo stvarnost, ali onako, u nekom drugom univerzumu u nekom drugom vremenu. U snovima se susrećemo sa samim sobom iz drugog univerzuma i proživljavamo naša sjećanja koja su se desila nama, ali ne nama nama nego nama iz drugog univerzuma. To nema smisla. Glupost živa. Takve stvari ne postoje. Odgovor je jasan kao dan, snovi nemaju značenje, snovi su samo plod rada našeg mozga dok spavamo. Jer u neku ruku, mi uvijek maštamo, svaki dan, svaki minut, svaki sekund.

To! Sjetio sam se! Sanjao sam da mi je neko iščupao srce, kakva glu...

U tom trenutku ono što sam vidio ostavilo me je bez riječi, čak je i moja mašta stala.

U maloj uličici pokraj puta stajao je džinovski bijeli zec, oko dva-tri metra visok, sa ušima. Imao je crvene oči i držao je stari štap sa urezanim okom na vrhu. Gledao je u mene... i ja u njega, bez riječi.

"Pa?" -reče zeko.

Pa ja još uvijek sanjam. Počeo sam se smijati. Stvarno imam bujnu maštu... ali ovo... nevjerovatno.

Ne sanjaš. -reče zeko.
Je'l to zec može da mi čita misli? -upitah crvenookog zeca.
Pođi samnom. -Reče on.

"Znači ja ne sanjam?"
Ne sanjaš. -reče zec.
"I ti si stvaran je'l de?"
Opali me zec sa svojim štapom preko ušiju.
Ali... kako je ovo moguće?! -upitah zeca.
Vidiš, ja sam gospodar snova, ja ne kontrolišem snove, ali ih proizvodim, snovi mogu biti naše najveće želje, ali isto tako naši najveći strahovi, mogu biti srećni snovi, ili noćne more. Nema pravila. Svako ljudsko biće je posebno, i njihovi snovi su takođe posebni. -reče zeko.
-Kuda idemo? -upitah zeca.
-Šta misliš? Vodim te u tvornicu snova.

Nedugo zatim zec mi se ponovo obrati.
-Stigli smo.
-Molim?
-Stigli smo. -reče zec.
Pogledao sam oko sebe ali nisam ništa vidio, stajali smo na sred ulice.
-Pa gdje je tvornica? -upitah zeca.
-Ispod. -reče zec i udari štapom od pod.
Zemlja se otvori i zec uskoči u rupu, a i ja za njim.
Odjednom sam se stvorio na veoma neobičnom mjestu ispunjenom neobičnim strojevima.
-Čemu služi sve ovo? -upitah zeca.
-Ovo, proizvodi snove. -odgovori zec.
-Ali... kako?
-Uskoro ćeš saznati. -reče zec.

Razgledao sam okolo i primjetio sam čudnu rupu u zemlji, prišao sam i pogledao unutra ali je na dnu bilo previše mračno da se išta vidi. Bilo mi je čudno. Kraj rupe u zemlji stajao je još jedan stroj koji je u sebi imao mali otvor. Nije mi bilo jasno.
-Šta je ova velika rupa? -upitah zeca.
-To je rupa bez dna. -reče zec.
Rupa bez dna? Zašto? Niša mi nije jasno.

Vidiš, ja jesam gospodar snova, i možda ne mogu kontrolisati snove, ali jako dobro znam šta proizvodi dobre snove a šta noćne more. Odgovor je srce, ljudsko srce. Vidiš, jedno ljudsko srce može poželjeti milion stvari, većina su samo snovi, puste želje našeg srca... iliti vašeg. Jedno ljudsko srce može proizvesti milion različitih snova, dobrih i loših. Moj posao je da proizvodim snove i ja sam gospodar snova.

"Neeeee!" -očajno sam uzviknuo.
-O da.
U tom trenutku bijeli crvenooki zec zabode svoje kandže u moja prsa i iščupa moje srce i svojim štapom me lagano gurnu u rupu bez dna. Dok sam padao jedina stvar koju sam vidio je bio gospodar snova koji drži moje srce u svojim kandžama.