Ne pričamo o nama

Šesto poglavlje

Mrzim tračerske časopise. Mrzim iz dna duše. Uvijek mi je  žao ljudi koji  na ovaj ili onaj način dospiju u njih, i o kojima  novinari napišu  grozne, izmišljene tračeve.

Upravo gledam sebe u jednom od najgorih tračerskih časopisa u državi. Pokupili su svaku moju fotografiju  bez dozvole i ispisali se o meni kao da me jebeno najbolje na svijetu poznaju. Odakle im pravo? Tko im je dozvolio, jer ja sigurno nisam.

Dvije fotografije nisu uzete od mene pošto  nisu moje vlasništvo. Na jednoj fotografiji smo Anton i ja, desetogodišnjaci, jedemo sendviče za vrijeme odmora u školi. Ja sam namrgođena i gledam u fotografa koji nas fotka, Anton gleda u mene i smije se mojem namrgođenom izrazu. Ne sjećam se tko nas je fotkao, ali tko god da jest, fotografiju je proslijedio  novinarima.

Na drugoj smo  šesnaestogodišnjaci.  Tulum je u pitanju. Antonove oči svjetlucaju od piva. Ja držim žutu, plastičnu čašu u ruci i gledam u njega. Zabrinuta sam na njoj. Sjećam se tog tuluma, Anton je izgubio neku super važnu utakmicu i odvukao me na neki grozni tulum na koji sam pošla isključivo jer sam sumnjala da će prekoračiti pravilo i napiti se.  Ujutro će se pojaviti na treningu mamuran i trener će ga izbaciti.  Nakon utakmice ga  nisam uspjela oraspoložiti. Nisam bila od volje, bila sam užasno živčana zbog nekog razloga kojeg se ne sjećam. Tako da je to bio jedini put kad ga nisam oraspoložila pa me za kaznu odvukao na tulum.

Tulum je bio grozan.

Anton je bio grozno pijan.

I netko nas je tu noć fotkao. Je li u pitanju ista osoba?

„Mogu li ih tužiti za ovo?" pitam kolegu.

Boris šutke iza mojeg ramena čita i proučava fotografije. To je jedan veliki članak prepun informacija. Usredotočim se na čitanje i iznenadim kada na kraju shvatim da je većina teksta točna. Neki dijelovi su izmišljeni, pogotovo zadnje dvije rečenice. Novinarka me ipak malo nasamarila, rekla je da pišu da sam mu tajna cura, ali po ovome što sam pročitala ipak nije tako.

Pravilo: Ne pričamo o Antonu Rosu netko je prekršio i pokupio masnu lovu.

„Ako imaš puno slobodnog vremena i love, možeš se zabaviti s tim" , Boris odgovori usredotočen na čitanje.

„Ni jedno ni drugo."

„Jedino što sada možeš je smiriti se i ne čitati ta sranja."

„Jesi li ti znao?"

„Rekli su mi, ali nisam gledao. Ovo je prvi put s tobom da jesam."

„I nisi mi rekao?"

„Hej, stani malo." On podigne ruku s obrambenim stavom. „Ono što sam naučio u poslu s tobom je da vrlo malo ili nimalo ne pričaš o Antonu i tebi. I ja to poštujem. Nekad moja znatiželja izleti, ali je brzo primirim kada shvatim da ne želiš pričati."

Opet uzdahnem. „Imaš pravo. Oprosti. Netko ne poštuje Antonovu želju da se o njegovom privatnom životu ne priča."

„Netko je smaknuo dobru lovu za to."

Dobra lova dovela je do izdaje, i da sam osvanula na tri stranice skupa s njim. Moj život nije više privatan, mnogo očiju me čitalo.

Ne trebam ovakva sranja u životu; ne želim da se o meni priča, a kamoli piše. Osoba sam koja vodi miran život i mrzi kada su svi objektivi okrenuti prema njoj. Mrzim se i fotografirati, većina fotografija koje posjedujem kod sebe su nastale u trenutku ili kada je bilo nešto važno pa sam morala.

Zaklopim časopis, stisnem papučicu kante za smeće i bacim ga unutra.

Pola sata nakon u kafić uleti ekipa koju  najmanje želim vidjeti, a još manje podnositi cviljenje glupače Matilde i njezinih pasa pomagača. Ne vidim je od velikog paketa kojeg unosi u kafić.