Ne pričamo o nama

Dvadeset šesto poglavlje

( Ljudi dragi, dobar večer. Ispričavam se što ste dugo čekali na poglavlje. Dogodilo se kroz posljednja poglavlja rupa/grešaka/nelogičnosti/ na koje nisam mogla zažmiriti. Vjerojatno sam u fazi kad mi se ništa ne sviđa, pa tako ni priča koju pišem. Još epilog nisam napisala, ali se nadam da ću uskoro, vjerojatno bih mogla kad bi se ostavila prepravljanja. Grrrrr, iritira me, ali jače je od mene. Ako ovako nastavim knjiga neće vidjeti svjetlo dana, zato moram nešto poduzeti s glavom. 

Koliko sam se nabrbljala. Joj. Ništa, čitajte/komentirajte/votajte i još se malo strpite za ostatak.

Sve će doći....

Hvala i pozdrav <3 ) 

Od pet sati koje sam sebi zacrtala da sredimo odnose, dva su prošla munjevito i ništa osim grčevite tišine nisu donijela. Nisam se usudila nazvati ga, iako sam trebala okrenuti broj čim je izletio iz kuće. Nisam sigurna da bih s pozivom išta popravila, jedino pogoršala, a to mi ne ide pod ruku. Ništa se specijalno nije događalo osim dva mamina upada u sobu i zahtijevanja da joj kažem što mi je novo napravio. Srditost kakvu je imala prema tome dječačiću kojemu je nekad mijenjala pelene bila je ozbiljna. Zato sam odlučila preskočiti s njome razgovor koji će joj slomiti srce za sutra.

Sat kasnije donosi nešto neočekivano na što sam ipak uspjela zaboraviti, mada mi je donijelo prvu u nizu šteta. Osluškujem tko nam je stigao u kuću nadajući se Antonu, najmanje ne njegovoj sestri, Noi. S Noom u mojoj sobi stigla je i tko zna koja nada po redu da je brat poslao. U svemu tražim koštac nade.

„Ari, ja sam kriva! Ništa se ne bi dogodilo da nisam..." Jecanje je spriječi.

Skočim na noge. „Plašiš me. Što se zbiva?"

Svašta mi se pronašlo u glavi za razmatranje. I kako to biva apsolutno sve je bilo loše. Moja glava nije navikla na bolje, očito.

Vidim da se nosi sa nekakvom borbom koja se izmjenjuje iz sekunde u sekundu. Izluđuje je, mene više njezin muk.

„Hoćeš li mi reći što se zbiva, Noa?" ponovim pitanje. „Upala si mi u sobu, nešto mi pokušavaš reći. Hajde, što god bilo sredit ćemo."

Umjesto da je smiri, dotuklo je donijevši sa sobom suze. „Neće se srediti, Ari. Kasno je, da nisam..." Preklopi dlanovima lice. „Tako me je sram" , kaže iza njih.

„Noa! Dramatiziraš" , kažem napola se šaleći, iako mi nije svejedno što je vidim uplakanu u svojoj sobi. Tješim se mišlju da ne može išta biti lošije od onoga maloprije.

„Prodala sam te časopisu" , odjednom izusti i zaklopi se dlanovima jače.

Zaprepašteno zurim u nju. „Što si me?"

„Nemoj me tjerati da izgovaram dvaput. Molim te."

Treba mi čitav minut da dođem sebi, premda su mi Noine riječi još uvijek daleke. U jednom kutku mozga mi odzvanja alarm koji situaciju napravi mnogo bistrijom. Antonova sestra je bila ta zbog koje sam osvanula u časopisu; članak, naše zajedničke fotografije, moja osobna fotografija iz knjižnice na fakultetu. Sve se dogodilo zbog njegove sestre.

„Jao, Noa" , izustim. „Zašto?"

Noa na moje pitanje duboko uzdahne. Sram je preplavio, utkao joj se pod kožu. Ne može me pogledati u oči od srama.

„Skupljala sam za novi laptop." Plače jače. „To je najgluplje opravdanje ikada. Nisam htjela pitati roditelje, a ni brata. Jednostavno sam pronašla lakši put da se dočepam love."

„Tako što si ispričala strancima o mojem vlastitom životu?" Zatomim uzdah.

„Maloprije sam čula bratov razgovor i što moraš napraviti za njega. Sve je od mene krenulo, oni ne bi znali tko si ti da ja nisam..."