Ne pričamo o nama

Osmo poglavlje

( Kratko, ali slatko...;) ) 

Dan prije tvojeg trinaestog rođendana nazvao si me s prozora u  sobu. Nisi to često radio, mislim zvao me u svoju sobu. Začudila sam se pozivu, ali isto sam prihvatila znatiželjna saznati što ti prolazi glavom.

U tvojoj maloj sobi dočekala me velika, bijela kanta s bojom i dva velika kista. Krevet, ormar i radni stol bili su prekriveni bijelim plahtama i odmaknuti od zidova. Bio si u starim isparanim farmerkama i sivoj širokoj majici koja bi na nekome izgledala užasno. Tebi je pristajala. Ne znam bi li se svatko složio s mojom procjenom, meni je i onako sve bilo prekrasno što god bi odjenuo na sebe.

„Što si naumio?" pitala sam te skakajući očima po svim mjestima koje si prekrio.

Dao si mi jedan kist u ruke i samo rekao: „Danas pituramo sobu." Rekao si to tako lagano, kao da je pituravanje lagan posao. Nisam imala pojma o tome, ne sjećam se jesam li ikada i držala kist u ruci.

„To je teško. Ne bih se upuštala u to." Pogledala sam u plafon i četiri bijela zida kojima je hitno trebao popravak, ali od nekog profesionalca po mogućnosti.

„Ma daj, Ar", rekao si mi smješkajući se. Nisi me shvaćao ozbiljno. „Zabavit ćemo se."

Stravično sam vratila pogled na zidove. Neka mjesta nisam mogla dokučiti, a ni ti. Sa svojih petnaest si bio visok, ali ne baš toliko da dohvatiš plafon.

„Nikada nisam pituravala zidove, to su uvijek radili moji roditelji. Zašto si toliko zapeo da to bude večeras i da u tome sudjelujem ja?"

Ne znam što te pucalo tada, ali bio si dobre volje i rekao mi: „ S tobom je uvijek zabavnije." Kao da je rečeno trebalo biti dovoljno, ali bilo je na kraju. Čuti kako izgovaraš takve riječi i kakvu ugodu daju mojem tijelu. Pun pogodak.

Htjela sam te poljubiti tamo u tvojoj sobi, na licu mjesta. Jedva sam se suzdržala, ukopala noge u tvoj smeđi parket i usredotočila se na poziv.

„Moram se vratiti kod sebe, ne želim uprljati omiljenu majicu."

Okrenuo si se, razotkrio plahtu s ormara, otvorio ga i izvukao jednu od tvojih starih majica. Bacio si mi je, i ja sam je pomalo nespretno uhvatila.

„Odjeni nju."

I zatvorenih očiju znala bih da je tvoja. Mirisala je na tebe. Osvrnula sam se okolo na neko skriveno mjesto kako bih se mogla preodjenuti. Primijetio si i ponudio se da ćeš se okrenuti.

„Nema virenja" , rekla sam ti u šali. Bio si kavalir kada se radilo o meni. Ali nekada i nisi trebao biti baš toliki kavalir, ne bih imala ništa protiv da si jednom i provirio iz znatiželje kako izgledam u grudnjaku.

Ili možda tad jesi. Nikada neću otkriti.

Dok sam svlačila majicu i oblačila tvoju, prozor prema kojem si se okrenuo imao je staklo i na tome staklu vidjela sam se ja.

Piljio si u njega, ali nisi odao nikakav dojam nakon okretanja. Malo si zamucnuo, ali nisam to računala. Nije bilo razloga da tvoj glas zamuckuje jer si me možda vidio na prozoru, možda i nisi gledao, ali svejedno tebe nisam privlačila u tom smislu. Bila sam tvoja najbolja prijateljica i to je sve.

„Uništit ću ti zid" , upozorila sam te  kad smo se bacali na posao. „Neće ga ni profesionalac moći popraviti, pazi što ti kažem."

„Nema šanse" , odgovorio si nevjeran u moju istinu, „Tebi ide sve, čega god se uhvatiš, napraviš kako treba."

„Sjebala sam ti bicikl, izgubila tri lopte i skoro nas odvela u smrt prošlu noć."