Osveta #1

17. poglavlje

Gabriel

Još neko vrijeme sam gledao u Mijinu osobnu iskaznicu, a onda sam je spremio u njezinu torbicu. Podigao sam pogled prema njoj i vidio da još priča na mobitel. Trebao bih izaći iz kuće kako bih malo istražio ovo što sam upravo sada saznao. Samo, nisam znao kako da se izvučem iz kuće. Na neki način sam ja kriv što Mia nije otišla na posao, a sada bih je ja trebao napustiti na neko vrijeme.

No ovo je bilo jako hitno i moram van. Moram nešto izmisliti kako bih otišao. Siguran sam kako joj se neće svidjeti da je napuštam baš sada, ali ovo moram učiniti. Morao sam saznati neke stvari i zašto mi pobogu ovo taji.

Osvrnuo sam se po kuhinji koja je sada bila čista. Nije bilo ni traga onome prljavom suđu. Kada je samo to uspjela sve srediti, a glava je boli? Rekao sam joj da ću ja to srediti. Tvrdoglavija je nego što sam ja mislio. Imam sreće što me je bar poslušala i što će otići na pregled kod doktora. Oko toga nema rasprave. Želim znati da je Mia dobro i da su ove glavobolje samo to, glavobolje. Želim znati da nemaju nekakve veze s nekom neizlječivom bolesti. Nisam bio spreman izgubiti je.

Mia je pogledala prema meni i podignula palac u zrak. Valjda ima dobre vijesti jer je izgledala opušteno. Siguran sam kako je njezin izgovor dobro prošao na poslu. Nacerio sam se kada sam se sjetio kako je raširila svoje prekrasne oči kada je shvatila da nije otišla na posao. Njezina reakcija je bila neprocjenjiva.

Mia je ušla unutra i još jednom pozdravila Bena, vlasnika zalogajnice. Prišla mi je i naslonila svoje čelo na moja prsa. Osjetio sam kako se trese. Sada je i njoj ova situacija postala smiješna.

„O Bože, ovo je strašno. Kako sam samo mogla zaboraviti na posao?"

„Je li sve prošlo u redu?"

„Jest. Ben mi je rekao da se odmorim. Moja laž je prošla sasvim dobro." Pa tehnički i nije bila laž. Mia se jutros stvarno nije osjećala dobro. Njezine glavobolje su postale sve češće, a ja sam postao sve zabrinutiji.

„Moram ti nešto reći i nadam se da se nećeš ljutiti." Odvojila se od mene i pogledala me sumnjičavo. I trebala bi biti sumnjičava. Ova žena me jako dobro poznaje i samo se nadam da neće pročitati moju laž. Iako sam vraški želio ostati s njome kod kuće cijeli dan, morao sam izaći van. Ovo je bilo hitno.

„Što si napravio?" upitala je i stisnula svoje oči. Nasmijao sam se kako bih nas oboje malo opustio. Neću lagati, pred njezinim pogledom se ponekada počnem znojiti kao prokleta budala.

„Nisam ništa napravio. Sestra me je zvala da joj na posao donesem neke stvari pa moram odmah krenuti." Još neko vrijeme me je promatrala kao da pokušava saznati lažem li ili ne. Istina je ta da lažem za te stvari, ali bila je i istina da idem do sestre. No nisam joj mogao reći razlog zbog kojega idem sestri.

„Dobro onda, idem s tobom." Ovoga sam se i bojao. Odmahnuo sam glavom i uhvatio je za obraze. Nježno sam je poljubio, a onda se zagledao u njene oči.

„Ne, ovo ću sam na brzinu obaviti. Želim da ostaneš kod kuće i da se odmoriš."

„Ali želim ići s tobom, Gabriele. Sada sam dobro."

„Možda, ali ja ipak želim da ostaneš kod kuće i da se odmoriš." Tvrdoglavo je odmahnula glavom. Ovo će biti teže nego što sam mislio. Brinuo sam se za nju i želio sam da odmori malo. Previše si je toga natovarila na vrat. Posao, tečaj samoobrane i još posjeti tom doktoru, Mia je bila premorena. Nekoliko trenutaka sam razmišljao što da joj kažem, a onda sam se dosjetio. Valjda će uspjeti.

„Što ako te netko s posla vidi da se vozaš po gradu. Svi će misliti da lažeš. Ne želim da ostaneš bez posla."

„Prokletstvo, imaš pravo. Onda moram ostati."