𝐙𝐚𝐭𝐢𝐬̌𝐣𝐞 𝐩𝐫𝐞𝐝 𝐛𝐮𝐫𝐮| 𝐳𝐚𝐯𝐫𝐬̌𝐞𝐧𝐚 ✔︎

Treće poglavlje

Oleg

Ne sjećam se kada sam zadnji put bio ovako nervozan. Možda, pa nikad. Jer po prirodi sam uvijek smiren. Volim da mislim „mirne i hladne glave" ali dok čekam njen odgovor pa poprilično sam nervozan. Bože, sam sebi sam smiješan. Nervozan sam zbog djevojke kojoj čak ni ime ne znam. Ma, potpuno me očarala, kada sam je prvi put ugledao i kada se zarumenila.

Od tada ne prestajem da razmišljam o njoj, a tek je prošlo možda samo jedan dan. Nema šta. To je to. Definitivno sam sebi nisam normalan. Kako tek njoj izgledam. Čim ovoliko razmišlja, odbit ćeme. A ja ne znam kako bi to prihvatio.

„Dobro" ,  odjednom se oglasi ona.

„Samo dobro ili..",  okej, ostao sam iznenađen, i je li uopšte sada prihvatila ili ne. Sad sam ja taj koji previše razmišlja. A ona prva preduzima prvi korak i kreće prema kuhinji. Ta glad za hranom. Ništa je ne može zamijeniti.

Pratim je u korak i ovako na samo par koraka od mene čini mi se tako visoka, pa skoro iste visine kao ja. Ima dugu smeđu kosu, koja joj je do sredine leđa. Zamišljam kako bi ta kosa izgledala druge boje, možda recimo plava. Volim plavuše. Realno svi ih volimo. Mada bolje bi bilo da to sada pred njom ne spominjem. Žensko je to. Naljutilo bi se bez razloga, čim bi se neko drugi pohvalio. Mada vidio sam kako izgleda ljuta, i to njeno izdanje mi se mnogo mnogo sviđa. Lagano otvara vrata kuhinje i na ulazu osjetimo i ona i ja miris limuna i morskih plodova. Ali od radnika nikog nema. Divno. Bićemo samo ona i ja.

„Sigurno poslužuju goste, a pošto i mi na neki način radimo ovdje možemo da dođemo i da jedemo i da sami sebi ponešto skuhamo. Ti sjedni, imaš par stolica pored prozora a ja ću nam skuhati nešto",  I samo me tako isključi iz potpunog razgovora. Pa nespretna djevojko neće to moći tako. Ne ako se ja pitam.

„Važi, nema problema, samo nije li vrijeme da se konačno upoznamo. Mislim ne znamo o jednom drugo ništa, ni ime ni prezime, a ti kuhaš za mene a ja se osjećam kao da sam upravo sada umoran došao sa posla i čekam da me žena usluži." Morao sam malo da je zezam, zanima me da li ima nekoga pored sebe, momka ili čak simpatiju.

„Kao prvo sam si rekao da nećeš ništa da pričaš, kao drugo nema potrebe da se upoznajemo, a ako već toliko možeš da pričaš zovi me kako hoćeš, ja sam mnogo gladna i hvala ti što si rekao glavnom šefu kuhinje da nam ostavi ovo za jelo."

Izgleda da se na ovome naš razgovor završava. Ali da mi je još dugo imao u svom društvu pokušat ću da ne govorim puno samo da mi je ona u blizini. Gledam je kako jednom rukom pere morske plodove pod mlazom vode iz česme, drugom kako stavlja tavu, a u njoj morske plodove i začine. Stvarno je spretna i sve zna. I moj izdajnički stomak se mora oglasiti kada osjeti jako ukusne mirise a njoj na taj zvuk pobjegne mali smiješak, koji kada me primjeti da je gledam samo se okrene.

Sve bude gotovo za par minuta. Posluži nam na stolu. I u tišini jedemo. A ja je svako malo moram pogledati.

Matea

Ovo je prvi put da večeram sa nekom osobom. Ne znam zašto sam opšte ovo i prihvatila. Ovo ja nisam. Može o meni svašta da pomisli na osnovu mog ponašanja. Koja normalna osoba večera sa potpuno različitom osobom koja se pri tome ponaša kao da nikada nije vidjela civilizaciju.

Sjediti sa nekim i ne pričati to je bio moj zahtjev koji je on prihvatio, ali svako malo me gleda. Ne smijem sebi da dajem lažnu nadu da bi ovaj ovdje bio nekakav prijatelj. Kada bi me potpuno upoznao bježao bi kilometrima od mene.

A ja nisam sigurna da li sam spremna na novo odbijanje. Neka mi jedemo u tišini i onda ćemo svako na svoju stranu.

„Ipak moram da kažem nešto", kada primjeti da ga gledam nastavi „Ovo je jako ukusno i hvala ti na tome. I da ja sam Oleg. Ako ništa sada znaš moje ime."

Ne mogu da se ne nasmijem. Uporniju osobu od njega nisam srela.

„Nema na čemu, sada možeš da kreneš, a ja ću ovo sve da sredim." , kažem u nadi da će otići i da ja konačno od sebe više ne pravim budalu.

„Aa, ne, ne može to tako. Ti si nam pripremala večeru ja ću to sve da sredim i vratim na svoje mjesto", i počinje da uzima sve sa stola. „Ali, moraš mi reći gdje ovo sve bude, tj. gdje se nalazi."

„Dobro, tanjire, tavu stavi u sudoper nalazi se tačno iza tebe, vidiš tu imaš česmu, iz nje voda izlazi i opereš to sve."

Ovo sam ja rekla?! Nije moguće. Ja da sa nekim zbijam šale. A šta ako pomisli da i nisam baš duhovita, da jednostavno od sebe pravim budalu.

„Znam ja kako se to sve koristi, živim sam, morao sam sve to da naučim. Znaš poslije tri dana kada uđeš u moju kuhinju, pa tom neprijatnom mirisu koje se širi nije lako naći konkurenciju. Pa mnogo je neugodno mirisalo, a šta malo vode i deterdženta od narandže uradi."

„Pa maestro, kuhinja je Vaša, a ja idem."

„A gdje? Ako smije da se zna?"

"Ne, još jednom hvala na ovome i..."

"Hvala tebi, nespretna djevojko na društvu, ne pamtim kada sam se zadnji put ovako proveo."

"Mhmm"

I konačno izađem.  Jer da sam ostala još samo par minuta ko zna na čemu bi se naš razgovor završio. Možda je malo glupo sa moje strane što mu nisam rekla ništa o sebi. Ali bolje je biti na oprezu. Kada bi samo saznao moje ime i prezime, pa odakle sam ja, i počeo se o meni raspitivati, već vidim scenario ispred svojih očiju. Najbolje bi bilo da se držim daleko od njega što više mogu. Mnogo boli kada se vežete za nekoga a on vam to ne može uzvratiti i još vas na to pošteno ismije. Neka, smiri se Matea, duga je noć imaćeš vremena zaspati u suzama, a sada da vidimo šta je za sledeće da se uradi.

Novo poglavlje je tu. Uživajte u čitanju. Ugodan ostatak dana.