𝐙𝐚𝐭𝐢𝐬̌𝐣𝐞 𝐩𝐫𝐞𝐝 𝐛𝐮𝐫𝐮| 𝐳𝐚𝐯𝐫𝐬̌𝐞𝐧𝐚 ✔︎

Dvadeset šesto poglavlje

Oleg

Od kako je Matea onda otišla od mene osjećao sam se nekako čudno. Imao sam tu neko bol koja se nije mogla objasniti u grudima. Trudio sam se da  to zanemarim.  Sara je bila prisutna tu u mom životu. Često bi me nagovarala da Mateu prijavim zbog moje otmice, vezivanja i zbog zamjene brave na vratima ali ja sam to odbijao. Ne znam. Nekako to nisam mogao da dozvolim da joj se uradi. Sara je živjela kod mene. Ali nekako nisam joj dozvolio pa spava u mojoj sobi na mom krevetu. Znam da sam čudan. Ali kada sam zadnji put tu uzeo Mateu nekako mi nije imalo smisla da druga žena tu spava.

Pa smo odlučili u dnevnu sobu. Sara se bunila zbog neudobnosti kauča i zašto odvojeno spavamo ako smo vjereni. Često bi znao da se izvlačim zbog bolova u leđima, nogama i nadao sam se da je ona nekako tu priču mogla da proguta. Kada bi Sara dolazila i odlazila na posao ostajao bi sam. Gledao bi TV. Listao nešto po telefonu. A često bi znao da gledam kroz prozor. Pitao bi se gdje je ona. Neka sila me je tjerala na to.

Možda je konačno shvatila. Pa je zato nema. Uvijek sam mislio da će da dođe. Iznenada da se pojavi na vratima. I dalje pamtim kako joj je sva ona odjeća spala na glavu.

Nespretna djevojka.

A tek kad me je zavezela. Stvarno je bila prava mustra.

Naveče kada bi jeo Sarinu hranu često bi zamišljao da je to od Mateje. Ova hrana mi nije nikako odgovarala. Čak mi je i bilo muka. Vidi se da je Sara očajna kuharica. Samo ne bi trebalo da joj to kažem. Ipak se ona o meni brine. A onda samo u toku večere mi kaže.

"Šta misliš da se vjenčamo?"

Ono parče mesa koja sam se s mukom borio dok sam isjekao nožom mi je zapalo u grlu.

"Da se vj.. vjenčamo?! Ali zašto? Dobro nam je ovako mislimm.." , pokušavao sam da dobijem na vremenu.

"Paa dugoo smo zajedno i biloo bi red znaš svijet može da priča.." , aa onda počinje da plače , ".. ti me ne voliš pa me zato nećeš oženiti."

O ne opet suze.

"Nemoj molim te da plačeš. Evo prošlo je već mjesec dana od kako živimo zajedno, može li za četiri mjeseca..." , i ne dovršim šta sam imao da kažem, Sara ustaje sa stolice, sjeda i počinje kao luda da me ljubi po licu, bradi.. A kada dođe do usana samo se pomjerim u stranu i poljubac završava na mom obrazu. Svojim rukama počinje da mi skida majicu. Ali je ja na vrijeme odgurnem od sebe. Pod izgovorom da me boli stomak.

Naredni mjeseci su bili isti. Nismo imali nikako seksualni odnos ja sam to izvjegavao. Odlučio sam da čekamo prvu bračnu noć. Ali izgleda da Sari to nije smetalo. Ona je preuzela svu brigu oko vjenčanja. Ja bi je često znao upitati gdje su mi roditelji da li bi ih mogao vidjeti ali Sarin jedini odvovor je bio da imaju posla ali da će svakako biti na našoj svadbi.

Ona je izabrala kumu. Neka njena drugarica po imenu Nataša. Bila nam je jedno veče u posjeti. Ali sva je nekako vještačka. Oni dugi nokti u različitim bojama. A tek glas. Kako je piskutav.

Onda smo tu imali još jedan problem. Koga ja da izaberem za kuma?

"Saro, ali ja ne znam koga da pitam za kuma?" , rekao sam joj jedno jutro dok se ona spremala da ide na posao.

"Ne brini se to ću ja danas da sredim. Možda ga čak i dovedem da ga vidiš."

Jedva sam čekao da ona danas dođe. Da nekog pitam još više o sebi.

A onda kada se pojavila sa nekim momkom istih godina kao i ja.

"Oleg ovo je Ivan, znam da se ne sjećaš ali vas dvoje ste radili zajedno u cafe bar "Bura" "