𝐙𝐚𝐭𝐢𝐬̌𝐣𝐞 𝐩𝐫𝐞𝐝 𝐛𝐮𝐫𝐮| 𝐳𝐚𝐯𝐫𝐬̌𝐞𝐧𝐚 ✔︎

Dvadeset drugo poglavlje

Oleg

Jedva sam dočekao da izađem iz bolnice. Kada po cijeli dan ležite, nemate ni TV, ni novina, ništa e onda se useli velika dosada. Često sam razmišljao kada bi Sara otišla kući kakav sam ja bio prije saobraćajne nezgode.

Da li sam bio dobar, da li sam bio loš? Da li sam možda nekakv serijiski ubica? Da li više volim jesti slano ili gorko? Šta radim? I ono najvažnije da li sam ikoga volio?

Znam samo ono što mi je Sara rekla. Čak mi je i slike pokazala. Njoj sam morao povjerovati. Ali iz glave mi nikako ne izlazi ona djevojka. Matea.

Sada sam zapamtio njeno ime. Ali sam je uprkos svemu tome zvao Maja. Ne znam šta je to bilo u meni kada sam joj rekao sve one stvari. Možda sam malčice pretjerao. Ali hej, kako bi se ona ponašala kada bi se probudila iz kome. Nikoga se ne sjeća. I onda tvrdi bez dokaza da sam joj momak.

Ali Sara je za razliku od nje odmah pokazala slike. Čak je i moje roditelje dovela. Na to joj moram biti zahvalan.

Matea. Sara. Sara. Matea. Matea. Matea.

I dalje bi Matea zadaje ogromne glavobolje.

Jedva sam dočekao dan da izađem iz bolnice. Imao sam malih bolova u nogama. Pa je zato Sara se pobrinila da bezbjedno stignemo do moje adrese. Kada smo ušli, primjetio sam da na svakoj polici se nalaze naše slike.  Ali meni je i dalje sve to bilo nepoznato.

Sara me smjestila u moju sobu kako ona to kaže i otišla da kupi hranu. Ja sam sjedio na krevetu. I razmišljao o tome ko sam ja do đavola?

Ali džaba. U tom trenutku se pojavila Matea.
Nisam se ni snašao a njene usne su ljubile moje. Na sve načine sam pokušao da je odvojim ali džaba. Ne znam kakav sam bio prije nezgode, ali novi JA ne želi Saru da prevari.

Matea me čvrsto drži. Ne pušta me. Grubo mi ljubi usne. Ko bi rekao, od one uplašene osobe iz bolnice ovdje nema traga.

Za trenutak se opustim. A ona iskoristi taj trenutak i sve što vidim kako brzinom munje uzima moju desnu ruku, stavlja nekakvu špagu i veže me za dio od kreveta.

"Hej šta misliš ko si ti, da me možeš ovdje zavezati?" , ljutito je upitam.

A ona kao da je gluva, sjeda na moje krilo.

"Ludačo to boli." , upravo me kada je sjela izazvala još veću bol.
Uzima i drugu ruku i veže je. Pogleda me kao da ništa nije uradila i zvučno me poljubi u obraz. Da mi ruka nije zavezana tačno bi obrisao taj poljubac. I taj njen osmjeh na licu.
Ne želim to sebi da priznam ali izgleda nekako drugačije kada je nasmijana a ne uplakana.

"E sada ću ja da preuzmem brigu o tebi." , nasmijano mi reče.

E pa sada će tebi Oleg da izbriše taj osmjeh.

"Sara će ubrzo da se vrati. I ti ćeš da napustiš moju sobu. Jer znaš mi smo vjereni. Ne znam samo kako možeš da ljubiš zauzetog momka?"

"Sara neće da se vrati, prvo jer sam promjenila bravu na vratima, vidi ključ je do kod mene. Ja ga jedino imam. A kao drugo Saru upravo zove direktor sa njenog posla, mora hitno da se vrati s godišnjeg ako ne želi da izgubi posao. Tako da prepušten si samo meni."

Nije moguće.

"A moji roditelji? Zar si na njih zaboravila?"

"Zaboravi na njih. Sami smo ti i ja. A sada reci mi šta bi volio da jedeš? Supicu pileću, ili pire krompir?"
Njoj je do hrane.

"Otrovno velebilje." , to je ono što meni treba.

"Pošto se ne možeš odlučiti, ja ću napravit po malo od svega. A poslije toga, moram da ti izmasiram noge. Dugo si ležao."

I samo tako napusti sobu. Vučem ovaj konopac, ali džaba. Mala je opasno stegnulo. O Bože i dalje ne vjerujem da me je neka luđakinja zavezala.

Koliko god se trudio ne mogu da se oslobodim.

Na vratima se pojavljuje ona. I taj njen osmijeh. Nosi na tacni supu, pire krompir, salatu i sok.
Stavlja tacnu pored mene.

"Nisam gladan" , i samo dok to kažem izdajnik od stomaka se glasno javi.

"Mhmm, kako da ne. Nisi gladan uopšte."
"Kako misliš da jedem? Kada su mi ruke zavezane."

A ona uzima prvo kašiku supice i koliko god ja ne želim da otvorim usta, glad me izda. A i nisam nešto bio ljubitelj one bolniče hrane.

Dozvolim joj da me hrani. Aa Bože. Kada sam okusio supu, ovo je fenomenalno. A neću joj to priznat. U tišini me ona hrani.
Uzima malu savletu i briše mi oko usana.

Ne pamtim da li je iko ovako na mene pazio. I gledam je u oči. A ona se iznenada zacrveni.
Sara nikad za ovo malo vrijeme nije se crvenila ispred mene. Ali ova Matea je definitvno nešto novo za mene. Odmah prekida kontak očima i hrani ne pire krompirom.
Ne zna se šta je bolje. Stvarno dobro kuha. Konačno mi je stomak sit.

Kada vidi da sam skoro sve uspio da počistim sa tanjira, ostavlja me opet samog i vraća se do kuhinje.

Kada je ponovo vidim u rukama nosi nekakvu kremu.

"Šta, i sad ćeš me ti masirati mama?" , želim da počne da plače i da pobjegne kao onda iz bolnice.

"Baš si mrzovoljan. Da ja ću te masirati."

"Ali ja sam obučen. Mada sam siguran da nikada nisi vidjela muškarca bez odjeće." , ovo mora da upali.

"Ništa se ti ne brini, ja ću te skinuti."

I samo tako opet mi začepi moja usta.
Stavlja svoje ruke na moju trenerku i spušta je niz moje kukove, noge gdje ostajem samo u boksercama.

"I šta kažeš na ovakav primjer muškarca? Haa?"

Na ovo mi ništa ne odgovori. Samo uzima i stavlja kremu na svoje prste i polako mi razmazuje po mojoj koži.

A ja zatvorim oči. Nije moguće da ja u ovom uživam. Nije moguće. Tako lako prelazi mojim nogama, nježno i tako puno posvećeno. Da ja stvarno uživam u tome. A ne bi smio.

To uradi i sa drugom nogom. Kada završi samo kaže gotovo.

"A ruke? I one me bole?"

"Ne bole te. Umišljaš."

Odlazi od mene do ormara da nađe nekakvu trenerku da me obuče. Ali meni ne smeta. Mogao bi ovako i da spavam. Ali dok ona traži, sve što vidim kako gomila odjeće spada na nju. I ona pada na pod. A odjeća preko nje.

"Nespretna djevojko." , je sve što kaže.

A ona baci tu odjeću sa sebe i samo kaže: "Ponovi te dvije riječi."

Nadam se da ćete uživati dok čitate.

Poglavlje posvećujem skrivenipisac 😍😍 nadam se da ćeš uživati. Moja preporuka za njenu priču "Savršena tajna" ❤💙

Mišljenja 😊?