𝐙𝐚𝐭𝐢𝐬̌𝐣𝐞 𝐩𝐫𝐞𝐝 𝐛𝐮𝐫𝐮| 𝐳𝐚𝐯𝐫𝐬̌𝐞𝐧𝐚 ✔︎

Dvadeset peto poglavlje

Matea

Ovo je zadnji put da ja plačem. Zadnji put da je vidio moje suze. Dobro je. Sve će ovo biti dobro. Ajde Matea nije ni prvi ni zadnji koji te je izbacio iz svog života. On gubi. Ne ti. Samo što ovo tako boli. Zar je mogao sve one naše lijepe dane i trenutke da zaboravi. Ajde shvatam gubitak pamćenja ali da me onako tjera od sebe. Pa to niko ni psu ne bi uradio. Stvarno sam prešla preko onih svih uvreda i poniženja u bolnici. Ali sada kada sam mu očima vidjela da me ne želi. E to je bilo to. Definitivno naš kraj.

Došla sam nazad do svoje adrese. Nije me bilo briga ni kako izgledam ovakva nikakva. Oči natečene od plakanja, po vratu su mi ostali njegovi ugrizi. A da ne pominjem bol, dole, mnogo teško idem. A kako sam samo uživala. Osjećaj je bio fantastičan. On i ja. Spojeni na sve moguće načine. Tada sam mu dozvolila da od mene uradi šta želi. Pa čak i da me veže. Grize. Ma sve sam dozvolila jer sam glupo zaljubljeno žensko. E pa sad toga nema. Eno mu ona Sara. Kako je odmah dotrčala. Idealan su par. On novi nadrdan a ona vještica sa piskutavim glasom.

Kada sam se smjestila na svoj krevet odlučila sam prvo da Olega uklonim sa svih mogućih društveni mreža. Sa teškom mukom sam to uradila. Ali idemo dalje. Sledeće što trebam je novi posao. Što dalje od onog starog. Da me niko ne vidi a ni ja njih. Kucam, tražim. Na kraju mi izbace posao kuharice u jednoj privatnoj školi. Sutra odo odmah da se javim i da vidim da li je mjesto već slobodno.
Ali čim oči sklopim sve  što vidim su naši trenuci. Da li sam toliko jadna što  sam jednom maštala da ćemo ostati zajedno. Pa se vjenčati imati djecu. I sve to kao u knjigama što bude.

Ujutro nisam ništa bolja. Uzimam šminku da prekrijem podočnjake, skidam na telefon datu adresu i odlazim. Ali nažalost ne dobijam posao jer je već neko dobio prije mene. I na to sam zakasnila. Šta da sad radim. Tražim i dalje i svaki dan sve isto mi kažu. Il je zauzeto, ili sam prestara za to ili im moj izgled ne odgovara, traže nešto veselo i sa osmijehom a ja i ne pamtim od saobraćajne nezgode.

Dani prolaze, sedmice sve isto. A onda se preko puta moje zgrade otvorila biblioteka i tražili su pomoćne radnike ko bi im čistio police, nosio kutija. Taj dan sam bila srećna. Konačno ću moći račune da platim. Polako sam stvarala svoju rutinu. Manje sam mislila na Olega. Bila sam na poslu naporno sam radila. Ali naveče noći su bile teške.

Da li je ljubi pred spavanje kao što je mene? Da li je hrani? Da li idu do plaže? Na posao zagrljeni? I ono najvažnije da su se vjenčali. Mnogo puta sam znala u ova dva mjeseca da odem na društvene mreže. Ali nikada nisam imala dovoljno hrabrosti da ukucam njegovo ime.

Nisam mogla više da sebi nanosim toliku bol. A onda jednog ponedeljka. Njega ću pamtiti do kraja života sam se onesvjestila. Kada sam se probudila već sam bila u bolnici. A sa mnom je bila jedna koleginica Lola. Dok smo čekali doktoricu sa nalazima Lola mi je objasnila da sam samo pala. I da je zvala hitnu pomoć i da smo zato ovdje. Bila sam se ponovo budila uradili su mi nalaze. A onda sam opet zaspala od umora.

Mada nisam ni jela. Možda je od toga ili je umor.

"Već ste se probudili" , začuo se glas doktorice.

Lola me i dalje držala za ruku, a ja sam samo glavom klimnula.

"Pa prema ovome što ja ovdje vidim nema razloga za brigu, čak šta više ovo je sve vrlo dobro."

"A ako joj nije ništa da li možemo da idemo?" , Lola je upita.

"Možete ići ali ipak moram gospođi Matei da čestitam."

"Mhmm, nisam gospođa, mislim nisam udata. I šta mi čestitate?" , tiho joj kažem.

"Oh izvini te molim Vas. Pa Vi ste trudni."

O tom trenutku ruke su mi se automacki spustile na ruke. Ja imam bebu u sebi.

"Molim? Mislim da to nije moguće."

"Pa mislim da ipak jeste. Trudni ste već dva i po mjeseca."

"Ali kako? Valjda bi imala neke simptome."

"Svaka trudnica je različita kao i svaka trudnoća. Ja bi Vam sada preporučila da ipak malo odmarate. Da se hranite i da mi dolazite redovno na kontrole."

"Važi, ja bi kasnije da saznam pol ako može?"

Doktorica se složi a nas dvije napustimo bolnicu. Lola sva srećna do mog stana ne prestaje da priča da ćemo imati bebu. A ja konačno da shvatim imaću nju ili njega i neću biti sama jedva čekam da mi bebo dođeš.

Lola je bila cijeli dan kod mene. Odlučile smo da radim pola smjene a ostalo će ona. Takođe nije ni pitala za oca mog djeteta. Kada budem spremna reću ću joj za Olega.

A naveče samo mazim svoj stomak i pričam o Olegu. Još nisam odlučila da li da mu kažem. Ali svome djetetu ću svakako da pričam o njemu. Sve naljepše moguće stvari. Ja nisam imala normalnu porodicu. Ali moja beba će imati mene i Lolu. I biću najbolja majka.

Lola je svaki dan bila kod mene. Mnogo smo se zbližile. Postale smo drugarice. I ona ima bolnu prošlost vidi se da je život nije mazio. Sa ne punih 15. godina izgubila je roditelje. Sa 22. godine upoznala je jednog momka koji ju je ostavio na vjenčanju i od tada nema vjere u muškarce. Zato je sama.

Ušla sam u peti mjesec. Jedem sve živo što vidim a najviše volim krastavce i lubenice. Mljac. Lola i ja smo saznale da nosim djevojčicu. Na frižideru imam sve slike sa ultra zvuka. Pa smo dan po dan odlučile malo da uredimo sobicu. Jedva čekam moja mala djevojčice da mi dođeš.

Kada sam ispratila Lolu, naveče presvukla sam se u spavaćicu i otišla sam po teglu krastavaca. Odlično može mi biti večeras. Ali začujem zvono na vratima. Kiša pada uveliko. Možda se Lola vratila da joj posudim kišobran.

Otvaram vrata sva srećna a tamo stoji ni više ni manje nego pokisnuli Oleg.
A on kad me vidi spušta pogled po meni. A ja stavljam ruke na stomak. Bravo Matea. Baš ćeš ga tako sakriti.

"Bože, moja Matea.. pa ti si.. ti trudna." , ne pamtim kada  je ovako bio srećan.

Šta on traži tu. Ha, sigurno je opet došao da me vređa. Eno mu ona Sara pa nek se nju istresa.

Ne odgovorim mu ništa samo zatvorim vrata. A on ubaci stopalo između njih.

"Oprosti mi moja Matea. Svega sam se sjetio..."

Novi nastavak sutra 💜❤
Nekome se pamćenje vratilo ali ima mnogo da se namuči Oleg dok mu Matea oprosti.

Mišljenja 😍💜