𝐙𝐚𝐭𝐢𝐬̌𝐣𝐞 𝐩𝐫𝐞𝐝 𝐛𝐮𝐫𝐮| 𝐳𝐚𝐯𝐫𝐬̌𝐞𝐧𝐚 ✔︎

Dvadeset sedmo poglavlje

Oleg

"Molim te dozvoli da te vidim." , bio sam uporan u tome. Shvatio sam da kada me je ugledala odmah krenula da zatvori vrata, pa sam uspio stopalo da ubacim. Ona je trudna. Nosi moje dijete. Mislim da sam sada najsrećniji čovjek na svijetu.

"Nemamo o čemu ti i ja više da razgovaramo. Ako bi bio ljubazan i otišao sa mog praga, bila bi ti zahvalana. Jer u suprotnom bi zvala policiju. Jer me uznemiravaš." , sporim mi glasom reče.

"Izvini molim te, hej znaš da te nikako ne bi uznemirio, pogotovo ne u tom stanju. Samo daj da uđem i pet minuta to je sve što od tebe tražim." , molim sve Bogove da pristane. A sve što čujem sa njene strane je duboko tisanje.

"Imaš tri minute, jer ja nisam kao ti. Ne tjeram ljude dok mi ne kažu ono što imaju da mi kažu. Ko god da je u pitanju."

Uh biće mi dovoljne i te tri minute da te ja vidim i tebe i tvoj stomak. Otvori vrata i bez da me pogleda zaputi se do dnevne sobe. I tako stoji leđima okrenuta.

"Imaš dve i po minute. Govori. I moje vrijeme ima cijenu."

"Izvini." , samo joj to kažem. Kakva sam budala bio onda u bolnici poslije saobraćajne nezgode. A tek u svojoj kući dok me je pazila.

"Izvinjenje je prihvaćeno, možeš sada da ideš."

Taman kada sam čuo prvi dio ove rečenice bio sam srećan, ali ovaj drugi uopšte mi se ne dopada.

"Ej vratilo mi se pamćenje, sjećam se svega..." , ne dopusti mi da završim nego se okrenu tako da prvi put vidim da je ljuta.

"I sad si mislio da možemo nastaviti tamo gdje smo stali. E pa ne može. Mogla sam bez tebe ovih pet mjeseci, mogu i cijeli život. Nisi mi potreban."

"Lažeš." , siguran sam da laže.

"Vjeruj u šta hoćeš. Uostalom imaš ti svoju vjerenicu Saru. Kako si je samo ljubio onda u bolnici. Ko zna šta ste svih ovih mjeseci i radili."

"Od kad sam onda bio sa tobom, kajem se jer sam te povredio, nikad te tako nisam grubo imao, Saru nisam ni dodirnuo. Čak sam i poljubce izbjegavao. Nisam sam njom spavao."

"I dalje lažeš."

"Nemoj se mnogo uznemiriti, to je loše za bebu."

Samo spusti svoje obe ruke na stomak. Kao da je štiti od mene.

"To je moja beba. I to tebe ne treba da zanima."

"Molim te samo mi dozvoli da je osjetim. Samo to tražim."

"Tri minute su istekle. Napusti ovu sobu i zgradu."

Ne, odbijam da izađem. Bar dok ne spustim ruku na njen stomak. Moram da osjetim bebu. Moram joj objasniti i situaciju sa mojim nazovi roditeljima. Priđem joj malo bliže ali ona se udalji od mene. Kada dođe do zida više nema gdje i ja samo padam na koljena ispred nje.

"Oleg ustaj sa poda, ne pravi se lud." , u čudu me gleda šta radim. I samo tako pustim suze da idu iz mene. Ja.. ja ne mogu da izgubim Mateu samo nju imam. Samo sam se i za nju i zanimao. Volim je. Toliko je prokleto volim. Nisam nikada imao ljubav ovako snažnu poput nje. I onda sam zamišljao našu malu bebu. I sada mi se to ostvarilo. Prokleta nezgoda i Sara. I ova moja glupa glava. Sve sam upropastio.

"Oleg.. jaa.. nemoj da plačeš. Ustani molim te."

"Samo želim da ti dodirnem stomak. Jer tu je i moje dijete. Molim te."

Glavu i dalje držim spuštenu, suze mi padaju. Nije me briga ni što sam muško ni ništa. Plačem jer sam u ovim nekoliko mjeseci izgubio svoju ženu, ljubav ma sve. A mogao sam tako lako i da bez djeteta ostanem. Mislim moglo se desiti da nikad za njega i ne saznam svojom krivicom.

A onda Matea, moj anđeo uzima moju ruku i stavlja na svoj stomak. A ja ne mogu da opišem svoju sreću u tom trenutku. Mazim to malo biće. Podižem glavu, a ona sklanja svoje ruke od moje. A ja se još više približim i ljubim stomak i mazim ga. Ostanem tako pet minuta. Matea me posmatra dok ovo radim, ali čim je pogledam ona sklanja pogled u svoju stranu.

"Eto možeš da ideš."

Bolje je da je sada poslušam. Znam da ovaj trenutak ne smijem da izazivam sreću. Ali sutra je novi dan. Malo po malo. Poštovat ću sve njene želje. Šta god želi ja ću uraditi da je imam ponovo. Znam da ovaj naš mali trenutak nije popravio naš odnos ali ja ne odustajem.

"Samo da znaš nespretna djevojko vidimo se mi sutra. Pazi mi na moju bebu." , ustajem i sam odlazim do vrata.
A sada idemo da otjeramo Saru i one nazovi moje roditelje jednom zauvijek iz mog života.

Matea

Mnogo me zabolilo kada sam vidjela njegove suze. I kako sa punom pažnjom ljubi i mazi moj stomak. U neku ruku lakše mi je što je otišao. Nisam mu još oprostila. Ležim u krevetu, da li je moguće da nije bio intiman sa Sarom. Da je nije ni dodirivao. A onaj drugi glas se javi. Da nisi ljubomorna Matea pa ti sad kao drago što je nije ni pogledao. Ne ne razmišljaj o tome. Nema oprosta. Dijete može da viđa a na mene neka zaboravi.

Ujutro počinje kada mi Lola donese krastavce.

"Mhmm kako ja tebe volim djevojko a i ova mala drugarica se tetki zahvaljuje. Imamo krastavce." , mazim svoj stomak.

"Volim te vidjeti tako srećnu. Znaš od kako smo zajedno počele da radimo samo se sa tobom i družim." , reče Lola.

"Pa dobro došla u moj klub. I ja se samo sa tobom. Ovdje baš nisam se puno ni družila."

"Sinoć kada sam odlazila od tebe neki momak mislim naših godina me je zakačio dok je išao stepenicama. Znaš li možda ko bi mogao biti." , i kad mi Lola reče i vrijeme pa samo je Oleg u pitanju.

"To je bio otac moje djevojčice, došao je da traži moj oprost."

I onda joj ispričam našu priču. Lola je veoma emotivna i plakala je dok sam joj pričala.

"Izvini, znam da ovo ti ne bi trebala da kažem ali ako se iskreno kaje, vidi još malo daj mu šansu. Nije lako bilo ni njemu ni tebi. Bar ti oprost traži. A ja ni to nisam dobila." , završi Lola.

"I dalje ne znaš ništa o njemu? Mislim jesi li ga ikao vidjela?", morala sam da je upitam.

"Ne, na ova pitanja je odgovor ne. Kada me je ostavio tada je otišao. Nije se čak ni okrenuo. A mnogo sam ga voljela. Bila sam prava jadnica. Čak sam mu prva rekla da ga volim, da mi nije važno da li imamo veliku ili malu svadbu. Samo sam njega imala. Kako sam roditelje izgubila, bila sam mnogo usamljena. Baka me je pazila, sa njom sam živjela. A Ivana sam upoznala sa 18. godina. Tako sam ga voljela da mi ni njegovi prijatelji nisu smetali. A tako su me vređali. A ja zaljubljena budala samo sam na Ivana mislila."

"A sad. Misliš li na njega sad."

"Ne. Ima on njih i neke nove cure. Njemu je uvijej društvo bilo važno. Ja sam samo dosada bila u njegovom životu koja je slinila svaki put kada bi ga vidjela. Zato ti kažem ako te voli i kaje se vidi, daj mu još jednu šansu. Ali prije toga ga dobro namuči da ti to nikad više ne uradi."

To je moja Lola. Tačno ću to Olegu da uradim.

Novi nastavak sutra. Uživajte dok ovaj budete čitali ❤❤❤
Ugodan ostatak večeri 💜💋