𝐙𝐚𝐭𝐢𝐬̌𝐣𝐞 𝐩𝐫𝐞𝐝 𝐛𝐮𝐫𝐮| 𝐳𝐚𝐯𝐫𝐬̌𝐞𝐧𝐚 ✔︎

Trideset četvrto poglavlje

Matea

Vauu. Šta se ovo dogodilo. I dalje ne mogu da vjerujem da na nosim njegov prsten i da me moj Oleg zaprosio. I to ujutro, u mojoj spavaćici dok mi on stopala masira. Istina sve mi kao male zamišljamo kako će izgledati kada ljubav našeg života klekne na jednu nogu, i pita nas da li želimo za njega da se udamo. Obično to sve prate latice ruža, lagana muzika u pozadini, svijeće i sve ostalo. Mada meni se više sviđa ovako iznenada. A da sam mogla njegov izraz lica da uslikam kada sam mu rekla ne definitivno nešto što uvijek treba da se pogleda i da se na to nasmije.

Mnogo mi se prsten dopada. A tek ruža na njemu. Na sve je mislio. Pa srećna zar ne. Čujem ga kako u kuhinji mi pravi jelo, to mi se još više sviđa. Kada završi donese mi to sve. Moj Oleg. Svaka bi ga poželjela. Ali na njihovu žalost, moju sreću on pripada i sa ovim prstenom službeno i samo meni.

"Paa, jesi li možda razmislila?" , upita me dok sjeda do mene.

"Jesam, a znaš o čemu sam još razmišljala ako se i ti slažeš sa mnom?"
Rukom mi pomjera moju kosu sa lica i stavlja je iza. Mazi me po licu dok mi ovo govori.

"Ja sam pristao na sve što ti želiš. Ali reci mi da znam za svaki slučaj."

"Pa ja sam mislila da ne pravimo neko veliko vjenčanje..", vidim da hoće da se buni pa zato odmah nastavljam da pričam, "mislim pošto sam trudna i ovako malo sam se više udebljala, ne stanem u neku vjenčanicu koju bi ja htjela. Pa sam mislila da napravimo malu proslavu. A kada nam djevojčica dođe.."

"Nosiš djevojčicu? O Bože Matea, ne mogu ti opisati moju sreću kada sam ovo čuo.'' , ljubi me po cijelom licu i premješta me sebi na krilo.

"Čekaj" , govorim mu između poljubaca, "..pa sam zato mislila kada nam ona dođe da napravimo veliku proslavu."

"Može."

"Znaš ima još jedan razlog zašto ne bi sad vjenčanje veliko."

Nasloni čelo na moje i tiho me pita koji je to razlog.

"Znaš onaj dan kad ste bili u biblioteci , i ti i Ivan kad su mu onaj dan pale na glavu sve one knjige, znaš da je bila ona djevojka Lola sa mnom."

"Naravno da se sjećam. Nešto bi te pitao u vezi nje. Ali nastavi."

"Pa ona je ostavljena na vjenčanju. Tačnije tvoj drug Ivan ju je ostavio. Pa ne bi ja željela da joj otvaram rane bolne, kada bi ja stalno pričala o vjenčanju, vjenčanici. Ona je jedina sa kojom se ja družim i ne bi željela da je vidim tužnu."

"Bože hvala ti. Ne znam kako sam zaslužio ovako dobru osobu poput tebe. Razumijem te. Biće vjenčanje poslije porođaja."

"Važi, pitaj šta si htio da znaš o Loli."

"Pa Ivana je zanimalo da li znaš, da li Lola ima sada nekog. Mislim znam i ja oko toga, da ju je ostavio ispričao mi je. Mada sam ja siguran da kada ju je ponovo vidio. Da tu još nečega ima."

"Reći ću ti, ali nemoj tako Ivanu da kažeš, slaži ga. Ne nema Lola nikog i upravu si. I ja mislim da tu ima nečeg. Ni njoj nije svejedno kad ga vidi. A često on njoj dolazi u biblioteku."

"Pametnice moja, reći ću ja njemu da ona ima nekog. Šta ću volim da ga vidim ljubomornog. A sada znaš da mi se mnogo dopada ta tvoja spavaćica."

Udaram ga u rame. "Oleg samo na jedno misliš."

Uvređeno mi odgovori. "A ti ne razmišljaš. Sjećaš li se onda kada si me zavezala bila si u sličnoj spavaćici.

Joj kad se sjetim, odmah postajem crvena u licu.

"Džaba se crveniš, da znaš da sam tada uživao. A pogotovo kada si skinula onu spavaćicu ispred mene a ja zavezan."

Okej. Definitivno sam pocrvenila ko paprika.

"Šuti molim te."

"Pa jedini je način da ja prestanem da pričam."

Pa ko sam ja da mu ne ispunim tu želju. Ponovo skidam ovo sa sebe. Pa uživajte u pogledu gospodine Oleg.

Lola

Sjedim na krevetu i gledam svoju omiljenu seriju. Kako volim srećne krajeve. Poljubac prije nego što će se serija ili film završiti tome najviše posvetim pažnju. Eh, što ja nisam u toj seriji. Sve je lako. Ostaneš sa njim do kraja života. Budite poljubcima, uspavate sa njima. Donosi ti doručak u krevet i ono najvažnije ne stidi se tebe kada mu društvo dođe.

Danas kada sam ga vidjela opet je izazvao u stomaku leptiriće onako kako on samo to zna. I dalje sam ljubazno pričala nisam pravila budalu od sebe kako sam to znala da radim prije par godina. Mnogo me iznenadio kada je tražio romantične knjige gdje ima kako se zaprosi voljena osoba. To mi je bilo lako naći sve sam to pročitala.
Nerviralo me to kada me upitao da li sam ja bila nekada zaprošena. Kretenu ja  sam tebe bila zaprosila. Koja sam ja jadnica bila. Ali kada je rekao da će on neku da zaprosi, kao da mi je neko pomjerio tlo pod nogama i ja sam pala. Ni manje ni više na njega. Dozvolila sam taj luksuz par minuta da budem u njegovom zagrljaju ali sam se brzo osvjestila. On ima neku, i ja im ne želim stajati na putu.

Eh moj Ivane, govorim medi dok ga grlim. I dalje ga čuvam. Ovo sam dobila na moj rođendan prije našeg vjenčanja. Nisam imala srca da ga bacim. Pa sam ga nazvala po imenu Ivan. Često bi naveče plašila se sama spavati kako me ostavio, pa sam imala medu. On me nikad nije ostavio.

"Šta misliš medo, da li on ikako mislio na mene, bar malo?" , držim medu i pričam sa njim.

"Mislim da nije, evo danas mi je rekao da će jednu da zaprosi. Sigurno je mnogo lijepa. I ima duge njegovane nokte. A vidi moje, kad sam nervozna sve ih izgrickam. A kosa, sigurno joj je mekana na dodir, a ne ko moja, slična metli. Sigurno i zna kad i gdje šta da kaže, nije ko ja kada se navije pa priča bez prestanka gluposti. Mora da je mnogo zbog toga voli. Ne sramoti ga kao ja. A i njegovo društvo je voli sigurno."

Medo me i dalje gleda, a meni suze idu. Boli me to što se ženi sa drugom. Pa i ja sam ga voljela. Bio je moje sve. Nije prošao ni jedan trenutak, sat, dan, godina da ja nisam pomislila na njega. Nisam nikog imala od kada me on ostavio. Jednostavno nisam nigdje izlazila. Baka se razboljela, i nju sam izgubila i došla sam ovdje. Imala sam sreću da se zaposlim u biblioteci. I da dugo radim na sebi. Da puno ne pričam, da nemam te izlive ljubavi. Poslije Ivana nisam nikog ni zavoljela, nisam imala tu naviku da ga zaboravim. Samo bi kada bi krenula da spavam pitala se gdje je on, kako je. Nisam htjela da se pitam da li misli na mene, pošto sam znala da sigurno ne misli.

Ostavljam medu pored svog jastuka. Skidam pidžamu i ormaru pronađem Ivanovu majicu. Stavljam je ispod nosa. I dalje isto miriše. Na njega. Znam glupo je. Čuvam kada mi je jednom poklonio da imam kada kod njega prespavam. Majica i medo je sve što imam od njega.

Kada sam je obukla vraćam se nazad do kreveta. Uzimam medu, grlim ga i sve što večeras sanjam je isti san. On i ja vjenčani, idemo na medeni mjesec i ostajemo srećni do kraja života.

Mali dio o Loli 🙈❤
Mišljenja  🙈💙?