Istorija ljubavi: Les épines d'une rose • Završena •

34. deo

Ušla sam u stan i bez reči otišla u svoju sobu. Legla sam na krevet i pustila suze da se slivaju.
- Ko te je povredio, da mu život povredim? - uleće Filip u svom stilu.
Niko me nije povredio,samo izađi,molim te. - rekla sam, za čudo,poslušao me je.
Posle par minuta,u sobu je ušla mama.
- Između koga se dvoumiš? - tiho je upitala.
Kako znaš da se dvoumim? - upitala sam podižući se u krevetu.
Kad sam bila tvojih godina,bila sam u sličnoj situaciji. Imala sam dva izbora, Maksim ili Ognjen. Jedan je Dušan, a ko je drugi? - upitala je ona.
Kod mene je još gora situacija, Srđana sam slučajno poljubila. Dobro, ne slučajno,poljubila sam ga da ne bi udario jednog momka koji je pričao loše o meni. Dušan je tad naišao i video to. Sinoć se naljutio na mene, a danas je u školu došao pijan. Povrh svega,saznala sam da Srđan ima epilepsiju i da je imao napad. Šta ja sad da radim? - upitala sam.
- Šta ti srce kaže mila moja. - rekla je ona nežno.
Pa ne znam, u tome je problem. - rekla sam ja.
- Saznaćeš,samo polako. - rekla je mama.
Zazvonio mi je telefon,pisalo je Srđan,tako sam se trgnula.
- Zdravo,da li sam dobila Ninu? - začuo se ženski glas.
Da,ja sam. - kratko sam rekla.
- Ja sam Nataša,Srđanova mama. Da li bi mogla da dođeš u bolnicu? On jako želi da te vidi. Znam da je kasno,ali ako možeš. - rekla je ona tihim glasom.
Kako je on? - upitala sam.
Žena je samo tiho zaplakala.
Doći ću uskoro,ne brinite. - rekla sam.
Mama,moram u bolnicu da vidim Srđana. - rekla sam.
- Hajde,vozim te. - rekla je mama.
Ne,neću da ti ideš u bolnicu. Gde je tata? - upitala sam.
- Tu je, sad će te on odvesti. - rekla je mama.
Za dvadesetak minuta smo bili tamo. Ljudi u belom su užurbano išli nekuda. U samoj zgradi osećala se tuga pomešana sa onim bolničkim mirisom.
Videla sam ženu i muškarca koji stoje u hodniku. Žena je plakala a muškarac ju je grlio.
Izvinite,vi ste Srđanovi roditelji? - tiho sam upitala.
- Da. - kratko je odgovorio muškarac koji je pokušavao da bude jak zbog žene ali moglo se videti da je slomljen na bezbroj delova.
Ja sam Nina. - rekla sam.
Nataša,njegova mama, se osmehnula.
- Hvala ti što si došla. On je u ovoj sobi, samo pre nego što uđeš, moram nešto da ti kažem. Ti si mu dobra drugarica, je l' tako? - pitala je ona.
Nismo se mi nešto družili puno,do juče. Danas mi je Ivan rekao da se zapravo Srkiju sviđam. Danas mi je ostavio crvenu ružu na stolu u školi. Ja sam došla tek na treći čas,nisam ga videla. - rekla sam ja, a ona suza izdajica je ponovo krenula iz oka.
- Zato je on bio tako srećan sinoć kad je došao iz škole,nije hteo čak ni da jede. - reče ona i zaplaka.
Zagrlila sam je.
- Samo sam htela da kažem da ovo što mu se desilo,malo ga je fizički promenilo,nemoj to da te uplaši. - rekla je ona.
Te njene reći su delovale potpuno suprotno,uplašila sam se, ne za sebe već za njega. Nešto me je jako stezalo u grudima.