Istorija ljubavi: Les épines d'une rose • Završena •

23. deo

Ne znam,brat će mi se ljutiti. On nema baš lepo mišljenje o tebi. - rekla sam.
- Koji brat? Ti imaš brata? - pitao je.
Da,imam brata. Sad je prva godina. - rekla sam.
- I ti se plašiš nekog tri godine mlađeg od sebe ? - pitao je on.
Ne plašim se ali on je takav kao da je stariji. Uvek štiti sestru i mene. Da budem iskrena ni ja ti baš ne verujem. Svi znamo da po školi juriš devojke a uveče ih čekaš po mračnim ulicama. - rekla sam.
- I šta sad? Ja sam kao neki nasilnik? - pitao je ljutito a lice mu je bilo blago crveno.
- Ljudi, Jasmina nije došla u školu, bolesna je,sad su mi rekli a nema ko da je menja. Tako da blejaa. - neko se prodrao iz sveg glasa.
- Evo, ne moraš posle škole,hajde sad sa mnom do kantine. Neću te pojesti,obećavam. -  rekao je on.
Dobro,idemo. - rekla sam.
Kad je video da Srđan polazi, Ivan se odmah stvorio pored njega.
- Izvini brate,ovo moram sam. - rekao je Srđan, a zatim smo krenuli.
Kad smo došli u kantinu,bilo je dosta slobodnih mesta jer je bio čas. Tek po koji sto je bio zauzet. Seli smo za jedan sto do zida. Pre nego što sam sela, Srđan mi je izvukao stolicu. Ovo od njega nisam očekivala,kakvo prijatno iznenađenje.
- Šta ćeš da popiješ? - pitao je on.
Limunadu,ako ima,na dijeti sam. - rekla sam ja na šta je on napravio kiseo izraz lica.
- Daj Nina,ne pravi od sebe plastičnu lutku. Ti to nisi. Nema potrebe da budeš mršavija. - rekao je on.
Moram, želim da postanem ' Zlatna Ruža '. - rekla sam.
- Možeš to i ovako,veruj mi. Ta Ruža treba da zrači pozitivnošću, da bude dobra osoba a ne da ima 50 kilograma sa krevetom od čega je 5 kilograma šminke. - rekao je on a ja sam se nasmejala.
- Nikad nisam pomislila da si tako pozitivan i duhovit. Čemu onda gluma svega toga,ako to nisi ti? Ako je pravi Srđan ovaj koji sedi sa mnom? - upitala sam ja. On je samo uzdahnuo.
- Da li stvarno želiš da čuješ celu priču? - pitao je on.
Samo sam klimnula glavom i nasmešila se.
- Kao mali bio sam dosta bolešljikav,anemičan i svašta nešto. Imao sam posebne režime ishrane,ali ništa nije pomagalo. U petom razredu su pomešali odeljenja pa napravili nova. Tu su bila nova deca koja nisu razumela moje zdravstveno stanje. Izmišljali su razne nadimke na osnovu moje bolesti kao što su Bledać,Malokrvac i slično. Izdržao sam peti i šesti ali je krajem šestog to kulminiralo mojim padom u depresiju. Roditelji su me vodili kod psihologa. Ona mi je mnogo pomogla, Andrea Revid,divna žena. - na ovo poslednje sam se nasmejala.
- Zašto se smeješ? - pitao je.
Andrea Revid je rođena sestra moje mame,moja velika podrška u svakom smislu. - rekla sam.
- Onda znaš o čemu pričam. Dala mi je veoma dobre savete,mada sam ja neke iskrivio po svom viđenju. U sedmom razredu su me prebacili u drugu školu. Pre nego što sam otišao,obećao sam jednom dečaku da ću jednog dana biti bolji i snažniji od njega i da će devojke juriti za mnom. Taj dečak je onaj Lazar kome sam danas lupio šamar jer je rekao da si debela. - završio je on.
Au Srki,ti možeš roman napisati. - rekla sam.
- Samo da znaš,sećam se ja tebe još iz osnovne. Nisam ti se nikad javljao jer sam sebi izgradio sliku ' bad boy '. Znaš da ne razgovaram ni sa jednom devojkom iz razreda jer sve misle to što i ti. Sad ima neko zbog koga bih želeo da se vratim u normalu ali kasno je. Niko mi ne bi verovao. - rekao je on i stavio svoju ruku preko moje.
- Nikad nije kasno. - kratko sam odgovorila.