Istorija ljubavi: Les épines d'une rose • Završena •

37. deo

Posle ručka sam se spremila i tata me je odvezao u bolnicu. Trebalo je da počne poseta ali čekaju tačno vreme pa tek onda pustaju.
- Nina,drago mi je da te vidim. - rekla je Nataša kad me je videla.
Kako je on? - upitala sam.
- Isto kao i juče,tako će biti danima. Dušo, on ne veruje u ono što si rekla. Rekao mi je ' Mama , nemoj me  lagati. ' Dok mu ti lično ne kažeš,neće verovati. Shvatili smo da si mu velika podrška i da mu mnogo značiš. On se neće boriti za sebe ako ti nisi uz njega. - rekla je ona.
Ovde sam, uz njega sam. - rekla sam i stegla joj ruku.
Vrata su se otvorila i mogli smo da uđemo. Išle smo kroz dugačak hodnik do sobe u kojoj je bio on.
* Srđanova perspektiva *
Prvi put da mi se devojka svidi ne zbog svog izgleda nego zbog onog što nosi u sebi. Planirao sam da sve ide polako,svojim tokom,ona je vredna čekanja. Kao grom iz vedra neba,desi se sve ovo. I šta sad imam? Bolničku sobu,bele zidove i tugu. Nisam je ni imao a već sam je izgubio. Bila je juče, znam da joj ne značim kao ona meni ali video sam da ju je sve ovo pogodilo. Rekao sam joj da bude srećna,ona to zaslužuje. A ja? Ja ću ovo malo života što imam podrediti sećanju. Sećanju na nju. Na najlepši poljubac. Na njene nežno roze usne sa ukusom maline. Bar da sam je još jednom poljubio,da imam duže sećanje.
Osećam suze koje se slivaju niz moje obraze a zatim natapaju bolnički jastuk. Nikad nisam plakao zbog neke devojke ali nikad nisam ni bio zaljubljen. Nina će ostati moja jedina i neduđena ljubav. Polako zatvaram oči,možda mi dođe u san,bar tamo da budem sa njom da je opet zagrlim i poljubim.

Polako ulazim u bolničku sobu. On spava. Sednem na stolicu pored kreveta. Uzmem ga za ruku.
- Ssamo tebe volim. Ni naa ne idi. Nee. - buncao je on u snu,a zatim stegao moju ruku i probudio se.
Osmehnuo se kad me je video.
- Ti, ti si tu. - rekao je iznenađeno kad me je video.
Da,tu sam,pored tebe sam. Sad ti meni treba nešto da obećaš. Oporavićeš se do mature i bićeš moj pratilac?  - upitala sam uz osmeh.
- Alii,ja se mogu opo raviti samo uz tebe. - rekao je on.
Ja ću biti tu. - rekla sam.
- Zar sam vredan te žrtve? - upitao je on.
Nije to nikakva žrtva,to je moja slobodna volja. I da,vredan si. Nikad nemoj misliti suprotno. - rekla sam i ostavila nežan poljubac na njegovim usnama.
U tom trenutku se osmehnuo celom dušom,oči su mu se smejale,ceo se smejao.
- Nina... volim te. - rekao je tiho.
Zbunjeno sam ga pogledala,nisam to očekivala.
- Ne moraš ništa reći samo znaj da te volim i da si moje sunce. - rekao je on.