Njegovi demoni

III - Naplata sa kamatom

***

26, Mart 2017

Odmah kada smo izašli iz zgrade, ušli smo u crnog Range Rovera i sačekali dva visoka krupna momka, koji su Danijelove gorile, da dodju. Ne znam zašto nisu odmah pošli sa nama, ali kada su izašli iz zgrade nosili su neka dokumenta. Pretpostavljam da se nisu bespotrebno zadržali. Jedan je bio ćelav, a drugi je imao kratko ošišanu braon kosu.

Tokom vožnje sam ćutala. Nisam smela da progovorim, jer ako kažem nešto možda ga naljutim. Trenutno nisam u poziciji gde mogu sebi ti da priuštim. Razmišljala sam o tome, koliko mu Miona novca duguje i zbog čega, da je on morao kidnapovati, ili da je mene hteo kidnapovati. Zašto mi ona to nikad nije spomenula? Živimo skoro dve godine zajedno. Zašto nisam ništa čudno promenila. Nisam primetila da ima probleme, zbog čega joj je verovatno novac trebao. Ništa mi ne pada na pamet.

Vozili smo se 15 minuta i stali ispred jednog restorana. Mislila sam da je Miona u kazinu.

,,Zamolio bih te da ne praviš scene i ponovo budeš poslušna. U suprotnom,  možda će Mioni faliti koji prst dok dodjemo do nje." Nasmeje se, kao da mi je ispričao vic, a ne pretio.

Pre nego što smo izašli, pogledao se u retrovizoru i prošao rukom kroz svoju braon kosu koja je dovoljno velika da mu pada blago na levu stranu.

,,Hajde. I bez drame." Otvori vrata i izadje, a za njim i njegove gorile, od kojih mi je jedan otvorio vrata, te sam izašla.

I da mogu pobeći, znam da ne smem, jer Mionin život je u opasnosti. Zato sam pognute glave ušla sa njim u restoran koji deluje luksuzno, te smo seli za stolom koji je bio rezervisan na Danijelovo ime.

,,Mislila sam da je Miona u kazinu." Odlučim da konačno progovorim.

,,Vidi pa ona zna da priča. Ja sam mislio da ti je maca pojela jezik." Nasmeje se, te se uozbilji. ,,Ona jeste u kazinu."

,,Zašto smo onda ovde?" Hm. Možda mogu ipak sa njim normalno da pričam.

,, Da bi smo doručkovali. Ja umirem od gladi, a ti?" Kaže nonšalantno, kao da je normalno da pretiš nekome pištoljem, otmeš ga i izvedeš na doručak u luksuzan restoran.

Samo sam prećutala, jer sam ostala u čudu. Posmatrala sam ga, dok je naručivao za nas oboje. Lice mu je prekrila kratka brada, toliko kratka da skoro da je i nema. Sudeći po njegovom izgledu, rekla bih da ima oko triedeset godina.

U drugačijim uslovima, ne bih nikad odbila hranu, ali želim što pre da vidim Mionu i rešim se ovog haosa koji mi se stvorio u životu, ako je to ikako moguće. Odbijam da sedim ovde i jedem sa njim, otmičarem moje drugarice. Kako mogu sedeti sa njim i doručkovati kao da je sve normalno.

,,Nisi ništa taknula."

,,Nemam apetit." Izgovorim kratko i jasno.

,,Više za mene." Uzme moj tanjir i premesti hranu na svoj.

Okej, možda je previše gladan. Samo sam iskulirala, i skrenula pogled u stranu, gledajući u par do našeg stola.

Nakon što je pojeo sve sa tanjira, smilovao se i opet smo se vratili u auto i krenuli dalje. Nadam da idemo do tog kazina u kome drži Mionu. Zašto baš u kazinu?