Njegovi demoni

XII - Slomljena žena

Trčala sam bez predaha. Noge su me izdavale, ali me to nije zaustavilo. Znala sam da moram pobeći od securty-ja i to sam na kraju i uspela.

Možda sam prešla dve ulice kada sam naišla na razne taksije koji su na prakingu čekali da ih neko pozove.

Pokucala sam na staklo prvom taksiju na kojeg sam naletela.

Čovek me je pogledao kao da sam iz psihijatrije izašla, ali sudeći po mom izgledu čovek i ne bi mogao ništa drugo pomisliti.

Onako zadihnuta, preznoje i u licu crvena.

Lice mi je mokro što od suza, to i od znoja. Jedva dolazim do daha, ali to me ne sme sprečiti.

,,Hitno...mi je potreban..prevoz!" - kažem drhtavim glasom, dok pokušavam da umirim disanje.

,,Udjite." - odgovori mi taksista.

Ušla sam i zalupila vrata, te mu rekla da vozi do adrese na koju živim sa Miom.

Na pola puta sam se predomislila, jer prvo mesto gde bi me tražili je tamo.
Moram razmišljati pametno, a ne ishitreno.

,,Izvinjavam se, pogrešnu sam Vam adresu dala." - nakon izvinjena, dam mu adresu vikendice koja je u blizini Beograda.

To je jedna jako mala kuća, koju su mi moji roditelji ostavili u amanet, kada su poginuli u avionskoj nesreći pre par godina.

Nisam od tada bila tamo, jer me vežu puno uspomena za to mesto. Uvek sam provodila raspuste sa mojima tamo. Postavili bi leti bazen i roštiljali bi sa bližnjim prijateljima.

Idalje mi nedostaju. I mislim da vreme ne leči rane, već te natera da se navikneš da tih osoba više neće biti u tvom životu.

Dok smo putovali do tamo, sve vreme sam se paranoično okretala pozadi i gledala ne bi li od nekuda videla da nas auto prati.

Usput sam morala da dam po kojih smernica kako bi me taksista odvezao na pravo mesto, budući da je van grada.

Odahnula sam tek kada smo konačno stigli.

,,Ovaj...jaa...nemam novca, je l bi ste hteli uzeti nakit? Možete dobro zaraditi, skupe su." - Skinem mindjuse koje mi je Danijel jednom prilikom poklonio. Nema sumnje da su skupe.

,,Kako da znam da nisu fejk?" - Upita me.

,,Mm..ne znam, zagrizite?" - Skupim zbunjeno obrve.

,,Verujte mi da su od pravog zlata. Nemam novca kod sebe jer sam krenula u pravoj žurbi. Može se videti po mom izgledu." - kažem mu delimično istinu.

,,Meni deluje kao da od nekoga bežite."

,,To nije bitno. Hoćete li uzeti ove mindjuše?"- Pružim mu ih.

,,Uzeću." - Uzme ih sa mog dlana te ih dobro zagleda. - ,,Deluju skupo."

,,Je l bi ste bili ljubazni da mi posudite telefon?" - Planiram da pozovem Mionu i kažem joj gde sam. Ona je jedina koja zna u kakvim sam govnima.

,,Evo, ali budite brzi." - izvadi telefon iz džepa, pa mi ga da.

,, Hvala puno. Ne znate koliko mi znači." - Uzmem i ukucam Mionin broj, a u sebi se molim da nije promenila broj.

Kada čujem da zvoni, kao da mi padne kamen sa grudi.

Odzvini jednom, pa je opet pozovem, pa opet....Hajde Miona, javi se!!

Kada sam četvrti put pozvala, začuo se nežni ženski glas.

Zaplakala sam kada sam čula Mionu.

,,Halo?" - odgovori zbunjeno.

,,Miona!!! Ja sam, Katarina!!" - Suza suzu stiže dok govorim.

,,Katarina!! Jesi li dobro?? Kako me zoveš?" - čujem joj u glasu da je iznenadjena.

,,Pobegla sam!! Molim te, treba mi tvoja pomoć. Pobegla sam kod vikendice od mojih. Nemam telefon, a ni hrane." - odlučim da odmah predjem na stvar, dok taksista ne uzme telefon i ode.

,,Koja vikendica?"

,,Ona o kojoj sam ti pričala uvek..." - Dam joj adresu da zna gde da dodje.- ,,Budi pažljiva, niko ne sme da zna gde sam."

,,Danijel će najverovatnije doći u naš apartman da te traži...on neće stati dok te ne nadje, on je opasan čovek Katarina." - odgovori mi.

,,On je psihopata i stvarno se plašim. Molim te budi pažljiva!! Ne želim da se tebi zbog mene nešto desi."

,,Katarina, za sve je moja krivica! Da nije bilo mog duga tebi se ništa ne bi desilo. Dugujem ti život i ovo je mala stvar koju mi tražiš!" - počne plakati.

,,Molim te požuri, jer moram da idem." - dobaci mi taksista, koji me je sve vreme čudno gledao. Ko ne bi na njegovom mestu.

Upravo je dovezao zadihanu i preznojenu devojku, raščupane kose, koja mu je platila mindjušama i razgovara na njegovom telefonu o begu od psihopate.

,,Moram da prekinem Miona!! Dodji što pre!"

,,Čuvaj se! Dolazim sa sat vremena!!" - odgovori mi Miona, te prekinem.

Vratim telefon taksisti, te mu se zahvalim.

,,Nije moje da se mešam, ali po ovome što sam čuo, treba da pozovete policiju." - pre nego što sam izašla iz taksija, obrati mi se taksista.

,,Ne znate Vi sa kim ja imam posla i tako je najbje da ostane. Hvala Vam još jednom" - uputim mu lažan osmeh te izadjem.

Ubrzo nakon izlaska, taksista je otišo, a ja sam ostala u ovoj šumi sama. Van grada. Bez ljudi i bez struje.

Ispred mene je mala bela ostarela kuća sa malim dvorištem i jednom klupom u njemu. Drvena oronula ograda je počela da pada, dok je trava oko nje krasi.

Morala sam podići kapiju i skloniti je, jer se ne može više lepo zatvoriti. Trava je urasla svuda, jer dugo nikog nije bilo. Ovo više ne liči na našu vikendicu od ranije, kada su bila mnogo srećnija vremena.

Ušla sam kroz prozor, jer ključeve nemam kod sebe. Srećom je prozor bio nestabilan pa sam ga mogla nekako otvoriti.

Kada sam ušla unutra, dočekalo me je sve kako smo ostavili pre par godina. Paučina je svuda po uglovima kuće.
Nameštaj je pokriven belim posteljinama, tako da budu čisti kada sledećeg puta dodjemo. Nažalost, skedećeg puta nikad nije bilo, jer su moji ubrzo nakon zadnjeg dolaska ovde poginuli, a ja se nisam usudila da opet dodjem. Naravno, pokrivači više nisu beli već bež boje od prašine koja je s godinama napadala.

Tuga me je obuzela odmah. Sećam se kao da je juče bilo kada sam sa mojima poslednji put bila ovde. Sve je isto, samo njih nema.

Suze ponovo poteku, i ako sam do sada more isplakala i mislila da sam taman presušila, da nemam više suza da isplačem, one me iznenade.

Srce me stegne i padnem na kolena.

Ovde sada kleči jedna slomljena žena, sa suzama u očima i strahom u kostima.

_

Ostavite zvezdicu i komentar ako vam se svidelo.🌸