Njegovi demoni

XXVI - Prevara

Kada sam se pozdravola sa Miom nakon dugog razgovora i puno smeha izašla sam iz zgrade gde me je dočekao vozač. Prepoznala sam naš auto i registraciju, i znala da ga je sigurno poslao Danijel. Budući da mu nisam pisala kada ću kući, sigurno me čeka već dugo tu.

,,Hvala." - Zahvalim se vozaču koji mi otvori vrata iza suvozačevog sedišta.

,,Gde idemo, gospodjice?" - Upita me vozač kad i on udje u auto.

,,Zovi me Katarina." - nasmešim se, te mu odgovorim - ,,Vozi do Danijelove firme." Planiram da ga iznenadim.

Možda obnovimo uspomene tamo. Prodje me jeza kada se setim našeg seksa u njegovoj kancelariji.

,,U redu." - Vozač upali auto i krenemo.

Stitignemo na cilj i mene dočeka zgrada u staklu na četiri sprata. To me vrati u prošlost i naš nesavršeni početak. Prisetim se svega, ali potrudim se da ružne uspomene potipštim. To je sada iza nas. Moramo se fokusirati na budućnost. Kada to u sebi izgovorim, stavim ruku preko mog stomaka u kome je moja mala "borovnica".

,,Da javim gospodinu Petroviću da ste stigli?" - Upita me vozač koji stane iza mene.

,,Ne. Želim ga iznenaditi." - Kažem i uzmem od vozača kutiju za mafinima koje sam usput kupila. Imam jaku potrebu da ih jedem.

,,Čekaj me u autu." - Okrenem glavu ka vozaču pre nego što udjem u zgradu.

Ušavši, pridjem recepciji na kojoj radi jedna mlada devojka ridje kose. Nasmešim joj se, a one me popreko pogleda. Uhm, okej. Neko je baš raspoložen danas.

,,Dobar dan. Je li Danijel u svojoj kancelariji?" - Upitam je ljubazno, iako nisam sigurna da ona može to da uzvrati.

,,Gospodin Petrović mi je izrečito rekao da ne prima danas nikog." - Nije se potrudila ni dobar dan da mi kaže.

,,Ali imao je sastanak danas?" - Ili me je lagao.

,,Ne smem da Vam odajem informacije koje Vas se ne tiču." - Odgovori mi i nastavi da kuca na kompjuteru ignorisajući moje postojanje.

,,Okej, ovako ćemo. Vi ga pozovite i kažite mu da ima gosta." - Kažem, a ona me iskulira.

,,Dobro." - Promrmljam i uzmem stvar u svoje ruke, te prodjem pored recepcije i usput se prisećam.puta koji vodi do njegove kancelarije. Ona je na četvrtom spratu.

,,Hej, hej!! Gde ste pošli???" - Čujem onu devojku iza sebe, ali sada ja nju iskuliram.

,,Obezbedjenje!!" - Čujem da ih doziva i pre nego što upadnem u veći problem, udjem brzo u lift. Kliknem na dugme za četvrti sprat i lift se zatvori u tom momentu kada dva nabildovana tipa u crnom dodju trčeći do njega. Nasmejem se pobedi.

Ono što me dočeka kada izadjem iz lifta je nešto što sam poslednje očekivala.

Danijel pripijen uz crnku ljubeći se.

U tom trenutku mi ispadne kutija sa krofnama. Suze se skupe u očima, ali rešim da budem jaka i pobedim nalet emocija u tom trenutku.

Danijel me primeti i odgurne devojku sa sebe. ,,Katarina" - Poviče i krene ka meni.

Podignem krofnu sa poda i kada mi se približi bacim mu u facu. ,,Gadiš mi se!" - Okrenem se i vratim u lift, a on krene za mnom.

,,Nije to što misliš!" - Odlučim ipak da idem stepenicama, ako to znači da neću biti sama sa njim u liftu.

,,Djavola nije ono što ja mislim!" - Potrčim niz stepenice.

,,Ona me je poljubila! Nisam ja nju!" - Trči i on za mnom.

,,Ne laži! Sad znam šta ti radiš kad odeš na posao. Je li i to u sklopu posla? Ševenje devojaka??" - Suze krenu da liju iako to nisam želela. Nervira me ova moja slabost.

,,Uspori, Katarina! Hajde da pričamo kao normalni ljudi!" - Pokuša da me uhvati za ruku kada me pristigne, ali to izbegnem.

,,Normalni ljudi ne varaju trudne devojke!!" - Povičem iz besa, dok mi suze zamagle vid.

,,Nisam te prevario! Kunem se!"

,,I poljubac je varanje! Kretenu!" - U zaletu promašim stepenik i uvrnem nogu. Pokušam da se uhvatim za galender ali ne uspem i padnem niz dug niz stepenica.

Posle toga sve je crno, a u daljini kao da čujem Danijela kako doziva moje ime. Nakon toga tišina. Ta prokleta tišina.

....
Kada se probudim, otvorim oči polako i treba mi vremena da se naviknem na jako svetlo. Odmah primetim da nisam u svojoj spavaćoj sobi. Pokušam da se pomerim, ali užasno boli. A onda se setim svega što je dovelo do ovoga. I srce mi se stegne, a suze skupe u očima. Aparat do mene koji meri otkucaje zapišti, jer se uzbudim.

Nakon minuta u medicinskoj sobi udje doktor i medicinska sestra.

,,Jeste li dobro, gospodjice?" - Upita me doktor, uperivši lampicu i moje zenice.

,,Koliko prsta vidite?" - Pokaže jedan prst i pomera ga ispred mene.

,,Jedan." - Jedva izustim, jer su mi usta suva.

,,Sestro, dajte joj vode." - Obrati se sestri koja uzme čašu sa stočića do mog stola i stavi cevčicu u nju, te mi pomogne da pijem.

Pokušam da se uspravim, ali ne mogu zbog bolova.

,,Morate mirovati. Imate frakturu rebra sa desne strane. Zbog toga boli kada se pomerate." - Odgovori mi doktor na nepostavljeno pitanje.

,,Doktore, a moja beba?" - Upitam sa nadom.

,,Nažalost, izgubili ste bebu. Preživeli ste veliku traumu tela i imali krvarenje."

U trenutku kada to izgovori, opet se začuje aparat i povećaju se značajno otkucaji mog srca. Mislim da imam napad panike.

Osetim ubod igle u rame, dok ne čujem šta doktor i medicinska sestra pričaju, jer mi zuji preglasno u ušima.

_
Ostavite zvezdicu i komentar.🌸🙋🏻‍♀️