Njegovi demoni

XIII- Narukvica

Imala sam sreće kada sam u ormaru u dnevnoj sobi pronašla sveću i upaljač koji su tu bili za "ne daj Bože". Upalila sam je, jer se približavalo veče i svetlost koja je ulazila kroz prozore postajala je sve slabija.

Sat na zidu sa moje leve strane pokazivao je 1 sat u podne, što nikako nije tačno. Ostao je bez baterija odavno i ne pomaže mi da odredim koje je vreme trenutno.

Kraj aprila je, ali su noći hladne. Jeza me prodje i dlakice na telu mi se naježe. Toplije je u kući nego napolju, ali to ne umanjava činjenicu da je hladno.

Kuću čine jedna mala dnevna soba, kuhinja koja je još manja i jedna spavaća soba. U njoj sam ranije uvek spavala ja, dok su moji roditelji tada spavali na kauči u dnevnoj, koji bi se razvukao i bio dovoljno veliki pruži svoj komfort mojoj majci i mom ocu.

Zbog hladnoće sam potražila ćebe u ormaru spavaće sobe i umotala se u ono koje sam našla.

Sve što mi preostaje jeste da sklonim posteljinu sa francuskog kreveta i odpsvam dok čekam Mionu. Ili bar da pokušam odspavati. Umor me je sustigao nakon ovog haotičnog dana, ali čisto sumnjam da bi mi misli dozvolile da i na tren odremam.

Legla sam na krevet onako umotana u ćebe poput zamotane palačinke. Kada pomislim na palačinku u tom momentu se začuje protest mog stomaka, koji je baš tada rešio da progovori i izrazi svoju nelagodnost zbog gladi.

I da ima hrane u vikendici, ne verujem da bi bila jestiva posle toliko dugo vremena, tako da sam zatvorila oči i čekala san da dodje.

Ne znam da li je paranoja ili stvarno čujem isti onaj zvuk koji je kapija napravila kada sam je sklonila da prodjem.

Sada definitivno ne mogu da zaspim, te otvorim oči i počinjem razgledati sobu koja je mračna  ne bi li našla nekog u sobi. Postoji razlog zbog čega ne gledam horor filmove, a to je jer sam velika kukavica koja bi se i od svoje senke uplašila.

Osim mene nema nikog u kući i to dobro znam, ali opet me nervoza hvata i taj strah da neko čeka da me zaskoči. Mislim da je svako bar jednom u životu to iskusio. Taj strah da ostaneš sam u kući i u mraku, misleći na najgore scenarije koji mogu da ti se dese.

Nažalost, sveću sam ostavila na radnom stolu u dnevnoj sobi.

U sebi se molim da Miona što pre dodje, jer ne želim biti dugo sama u ovom mraku, a pogotovo ovako gladna.

Kada se začuje kucanje na vratima, osetim vibraciju u grlu kada iz sveg glasa vrisnem od straha, a onda kada ponovo čujem kucanje, skontam da je to Miona.

Kao da mi je misli pročitala.

Uzbudjena što je konačno došla, potrčim onako u mraku i sapletem se o nešto te udarim jako koleno o futer od vrata.

Zabolelo je jako te opsujem.

Još jače kucanje se začuje, kao da joj je namera da mi obije vrata!

,,Evo me!! Momenat!" - Ustanem i uspem da dodjem do dnevne sobe koju je osvetlila sveća na stolu. Ne puno, ali dovoljno da se snadjem.

Uzmem sveću i odem do ulaznih vrata te ih sa osmehom na licu otvorim. Kada se zatvore automatski se zaključaju i samo se mogu otvoriti iznutra, te zbog toga nisam imala problem.

,,Konačno!"- obratim se Mi...

,,Dobro veče, Katarina."

Odgovori mi niko drugi nego on.

Izgubim glas i zastane mi mozak na trenutak te ostanem zgranuta i samo gledam u njega.

Dok sam tako sledjena buljila u njega, on je to iskoristio i ušao pre nego što bi išta pokušala da ga sprečim u tome.

Prišao mi je i stisnuo za ramena.

,,Zar si mislila da možeš pobeći od mene?" - Nasmeje mi se.

,,Kako si me...našao?" - uspem da izustim tiho.

Na to on samo spusti pogled na moju desnu ruku gde mi se nalazi narukvica koja je isto poklon od njega, te i ja pogledam u nju.

,,Naravno da sam na sve mislio. Nisam toliko glup Katarina!!" - Povisi ton.

,,Veoma sam razočaran u tebe." - Pogleda me tužnim pogledom.

A šta je očekivao? Da neću pokušati? Očigledno je bar na to pomislio kada mi je poklonio narukvicu sa čipom za praćenje ili s čime god da je.

,,Trebalo bi da shvatiš da ja uvek mislim tri koraka unapred. Mene ćeš teško preći. I ovo je zadnji put da si pokušala. Sledećeg puta biće mnogo gadnije."

Uzme me za lakat i povuče me ka izlazu.

,,Molim te pusti me!!! Ne zaslužujem ovo!!!" - Krenem se opirati, ali beznadežno jer je jači od mene.

,,Zaslužuješ da te kaznim." - Kada to izgovori prodje me jeza, ali ne samo od hladnoće.

Znam da to što je rekao namerava da ispuni.

,,Ubićeš me?" - Uplašeno pitam.

,,To ćemo da vidimo."

Odvuče me do njegovog crnog dzipa koji je parkiran ispred dvorišta moje vikendice, zatim otvori vrata i gurne me unutra na zadnje sedište.

,,Veži se." - kaže, te sedne i upali auto, a onda zaključa sva vrata.

Kao da bih i pokušala da pobegnem. Znam da bi bilo bezuspešno.

Izgkeda da je došao sam, sudeći po tome da smo samo on i ja ovde.

Dok nas je vozio, s vremena na vreme bi pogledao u retrovizor i ja bih njegov pogled srela. Dok je u njegovim očima bio bes, u mojim se videla tuga.

Došlo mi je da ga zadavim otpozadi, ali ne bih da napravimo saobraćajnu. Možda nas on ubije svojom brzom vožnjom, jer trenutno vozi kao manijak. Zapravo on i jeste manijak.

Ne znam koliko vremema je prošlo kada smo stigli ispred jedne ogromne kuće koja je takodje malo van grada ali na drugom kraju. Sve vreme sam gledala kroz prozor i preklinjala dan kada sam se rodila. Naravno, i suze su bile neizbežne. Pretvorio me je u plačljivicu.

,,Stigli smo." - izadje iz auto i otvori moja vrata.

Ne znam zašto me je doveo ovde. Je l planira tu da me ubije da niko ne vidi i ne čuje?

Skloni mi pojas kao nekom malom detetu i povuče me da ustanem.

,,Prestani da cmizdriš kao da ti je pet." - krene me voditi ka ulazi od te ogromne kuće ili ti vile.

Suze su se osušile na mom licu dok sam u šoku gledala kuću koja je takodje u staklu kao zgrada u kojoj on radi i u kojoj me je držao.

Ovo sigurno košta previše. Izgleda ko na filmu. Mada i te kuce u filmovima bi pozavidele ovoj.

Bež boje sa zidovima od stakla.

Nisam mogla previše da joj se divim, jer me je Danijel vukao sve vreme dok je brzim koracima došao do ulaza, ostavio svoj otisak na uredjaj do vrata, te ih otvorio i ušao sa mnom.

Svetla su se automatski upalila i osvetlila veliku dnevnu i trpezariju koja se nalazila sa desnee strane uključujući i kuhinju sa njom.

Sav nameštaj je bele boje, kao i zidovi koji ne čine prednji deo kuće gde je ulaz. Pod je od mermernih crnih pločica i kontrast svemu ostalom.

Ugaona garnitura je na sredini dnevne, a veliki tv na zidu sa naše leve strane. Na podu je kod garniture i stola je beli čupavi tepih, najverovatnije od medvedjeg krzna.

,,A sada počinje tvoja kazna." - opet me uhvati za ruku koju je na tren pustio i odvede me do jednih od dvoje vrata koja su naspram nas i sa leve strane velikog otvora gde su stepenice koje vode ka spratu. Na desnoj strani tog otvora su druga vrata.

Kada Danijel otvori vrata i natera me da udjem, umalo se ne onesvestim videći šta se iza njih nalazi.

_

Ostavite zvezdicu i komentar ako vam se svidelo. 🌸