Njegovi demoni

XXIX - Ludača

***

,,Kako nisi mogla čuti lomljenje stakla? Imaš problem sa sluhom?Nosiš slušni aparat ili šta??" - Prepoznajem Danijelov glas. Na nekog viče i budi me iz sna.

,,Bila sam u kuhinji, pobogu! Nisam mogla čuti. Budi zahvalan, da nije bilo mene sada bi na groblju stajali!" - Odgovara mu Miona isto tako besno.

Polako otvorim oči i dežavu me pogodi kada se ponovo nadjem u bolničkoj sobi. Možda mi ovo prelazi u naviku. Oduvek sam mrzela bolnice, a u poslednje vreme sve češće sam tamo.

,,Misliš da nije bilo telohranitelja koji te je čuo kako vičeš! Kako nisi primetila da se ponaša čudno? Sigurno je davala neke znake depresije, nečeg!" - Nisu primetili da sam se peobudila i nastavili su da se svadjaju.

,,Prekinite da se svadjate! Glava me boli..." - Podignem ruku da protrljam oči i ugledam zavoj na ruci. Prisetim se svega što je dovelo do ovog.

,,Katarina...jesi li dobro?" - Pridje mi Danijel kada ih prekinem.

,,Kao da me je kamion pregazio." - Protrljam oči i popravi mi se vid koji je bio mutniji od spavanja.

,,Biće bolje." - Uhvati me za levu ruku koja nije u zavoju.

,,Šta tražiš ovde? Dogovorili smo se da ćeš mi dati vremena..."

,,Zar očekuješ da ne dodjem kada se ovako nešto desilo? Ni u ludilu." - Stegne mi ruku, približi usnama i poljubi.

,,Sve je okej. Sada možeš da ideš." - Sklonim ruku i uspravim se u sedeći položaj.

,,Zamalo smo te izgubili, Katarina. Šta ti je to trebalo? Zašto?" - Kaže Miona.

,,Iznervirala sam se." - Slegnem ramenima.

,,Iznervirala? Zato si htela sebi da oduzmeš život?? Mogle smo razgovarati!!! Šta je sa tobom??" - Povisi glas i odmah me zaboli glava.

,,Šta je sa mnom??? Šta je sa vama? Zar mislite da sam htela sebi oduzeti život?? Naravno da nisam!! Slučajno sam se posekla!" - Sada ja povisim ton.

,,Ne moraš nas lagati. U redu je. Samo razgovaraj sa nama. Ne želim da to opet ponoviš. Ne želimo da te izgubimo, Katarina." - Danijel me pogleda sa usijanim očima punim suza.

,,Ne mogu da te izgubim, Katarina." - Doda.

,,Je l možete da izadjete iz sobe? Zar pacijenti ovde u bolnici ne mogu da odmaraju??" - Odlučim da se ne branim, jer očigledno mi ne veruju šta god da kažem.

Delom i jesu u pravu. Jer sam razmišljala o tome kako sam zaslužila da umrem. Crne misli su me koštale gubitka svesti, jer sam očigledno dosta krvi izgubila kada mi je deo ogledala presekao vene na ruci.

,,Katarina..." - Obrati mi se Danijel ponovo, ali rešik da ih oboje ignorišem. Okrenem im ledja kada se okrenem na bočnu stranu prema zidu. Zatvorim oči i nadam se tome da što pre odu.

,,Ostavićemo te da odmoriš. Ali doćićemo ponovo." - On me dodirne po ramenu, a onda se začuju njihovi koraci.

,,Znaj da smo uvek uz tebe, ma šta god da te muči." - Kaže Miona, te se zatvore vrata moje bolničke sobe.

Pokušala sam zaspati, ali mi san nije dolazio na oči. Sve vreme mi je krvavo kupatilo i razbijeno ogledalo pred očima. Tek kada ti je život na ivici i visi o koncu, shvatiš koliko je zapravo on vredan. Idalje postoji u meni to nešto mračno, što mi govori da nisam trebala preživeti. Dok veći deo mene, ono svetlije, govori mi da je dobro što su me spasili.

Odlučim da ne gubim vreme ovde i vratim se kući. Ustanem polako, jer sam još uvek slaba. Razgledam oko sebe, i ugledam do kreveta beli ormar. Volim belu boju, jer me podseća na sreću i budi u meni radost, ali ovde u ovoj bolničkoj sobi me užasno iritira. Mrzim bolnice. Mrzim.

Otvorik u ormar u nadi da pronadjem nešto peikladnije da obučim od bolničke haljine koju imam na sebi. Nada se pretvori u istinu, kada u njemu pronadjem običnu sintetičnu plavu haljinu na bratele i bele sandalice. Zahvalim Mioni u sebi, jer je sigurno donela da to obučem kada me puste.

Svučem belu haljinu sa plavim tačkicama koja miriše na lekove i još nešto što ne mogu da razaznam. Navučem plavu haljinu i obujem sandalice.

Znam da smo u privatnoj klinici, koju Danijel plaća, jer sam u istoj sobi gde sam i prošlog puta bila.

Verovatno bi me pustili danas svakako da idem kući.

Otvorim vrata i provirim kroz njih kako bih videla jesu li Danijel i Miona u blizini. Kada ih ne primetim, izadjem i pratim zelene znakove koje vise sa plafona i pokazuju na izlaz.

,,A gde misliš da si pošla?" - Čujem seksipilan muški glas iza sebe koji me zamrzne, te se ukočim. Uhvaćena sam.

,,Idem kući, Danijele." - Odgovorim mu kada se okrenem.

,,Nećeš ti nigde." - Smireno odgovori, ali mu vidim u očima da je ljut.

,,Gledaj me." - Nastavim u istom pravcu da idem.

,,Odvešću te kući tek kada pričamo sa doktorom. Izgubila si dosta krvi, morali su da ti daju transfuziju." - Uhvati me za ruku i zaustavi.

,,Šta nam može reći? Dobro se osećam. Znači mogu da idem."

,,Ne budi tvrdoglava. Podji sa mnom." - Povuče me i krenem za njim, jer znam da koliko god sam ja uporna, on je uporniji.

,,Voziš me posle toga kući. I nemoj da misliš da ti je oprošteno. Samo nemam para za taksi." - Prekrstim ruke.

,,Svakako sam planirao da te odvezem."

,,Super." - Sarkastično kažem.

Odvede me do doktorove ordinacije i udje bez kucanja. Naravno, Danijel i njegovi maniri. Ponaša se kao da je ceo svet njegov.

Doktor me je odmah prepoznao, jer je, po njegovim rečima, on zašio moju ranu.

Preporučio je psihijatra za moje "psihičko stanje". Mislila sam da sam ninfomanka, jer sam non stop imala odnose sa Danijelom. Ali sada sam zbog njega i ludača.

Prelepo.

_
Ostavite komentar i zvezdicu.🌸🙋🏻‍♀️ I obaveštavam vas da pre sledećeg nastavka ponovo pročitate prvi deo "I - Prvi susret sa njim" da bi ste shvatili o čemu se radi.