Njegovi demoni

Epilog

***
TRI GODINE KASNIJE

,,Baamm!" Mali glasić se začuje kog proprati zvuk lupanja.

,,Naravno da te čujem, sekund! Arsenije, malo tiše, tata vodi važan razgovor!" Danijel se obrati našem malom jednogodišnjem djavolu.

,,Bam, bam, bammm!" Arsenije nastavi da se igra autićima ne obraćajući pažnju na njegovog oca koji razgovara preko telefona sa potencijalnim partnerom.

Sve to posmatram preko monitora povezanog sa kamerom u Aresenijevoj sobi. Ostavila sam Danijela da pričuva našeg sina dok nam ja spremam ručak. Dragana ima slobodan dan, tako da danas ja kuvam.

Mogli smo unajmiti dadilju, ali ne želim da se o mom detetu neko drugi brine. Nasmejem se na Aresnijevu tvrdoglavost koju je nasledio od Danijela. Mora biti uvek po njegovom.

Puno mi je srce kada gledam u dva bića koja su ceo moj život.

Mnogo toga se promenilo u par godina. Osim što smo se venčali i proširili porodicu za još jednog člana, dok je drugi na putu, ja sam se i zaposlila kod Danijela u firmi kao njegova sekretarica. Tako smo provodili više vremena zajedno i ja sam ujedno radila. Naravno, zbog bebe sam morala prestati. A onda sam opet zatrudnila i najverovatnije neću još dugo raditi. Danijel se buni što ja želim da radim, jer mi to nije potrebno. Imamo dovoljno novca, to je opšte poznata činjenica, ali ja ne želim samo sedeti kući.

Stavim ruku na moj veliki stomak i nasmešim se. Ušla sam u osmi mesec. Još malo se bližimo dolasku naše princeze.

Ovo je i meni i Danijelu bilo potrebno. Naš dom i mala porodica. Kroz život nam je to uvek falilo. Oboje smo ostali rano bez roditelja.

Sada smo i mi sami nečiji roditelji. Odgovorni smo za dva mala života.

Trudim se da ne razmazimo Aresnija, ali Danijel ne ume da kaže ne. Može se reći da sam ja strogi roditelj, dok je on onaj koji sve dopušta.

Ljubav mene i Danijela je jača nego pre. Vidim to u njegovom pogledu. Ona vatra koja se zapalila izmedju nas idalje gori. Nikad nije prestala.

Zmam da me Danijel laže kada kaže da sam idalje seksi, jer znam da nisam. Ugojila sam se, što je i normalmo u trudnoći. Ipak me ta činjenica ne sprečava u tome da se ne osećam bolje. Čeka me teretana posle porodjaja.

Kažu kada nosiš devojčicu, onda poružniš, dok sa dečakom se prolepšaš. Izgleda da je to tačno, ali mom mužu to ne smeta.

Jednom kada sam se žalila na strije koje su mi izašle na stomaku, on je svaku poljubio i rekao mi: ,,Sve su to uspomene na mali život koji smo stvorili". Na to uvek pomislim kada pogledam u njih.

Bog me je usmerio na put pun trnja da bih došla do staze pune cveća. Posle našeg turbulentnog početka, sada je sve mnogo bolje.

Imam sve što sam oduvek htela imati. Topli dom i prodicu. Nekog ko će me dočekati kući raširenih ruku. Nekog ko će mi se radovati i kom ću nedostajati. Dve snažne ruke da me prime u naručje kada zahladni i oblaci postanu sivi. Dve male ručice da mi dodirnu stomak i požele da seka dodje što pre na ovaj svet.

To je bogatstvo. Ne novac koga smo siti, već voljene osobe u našim životima. Novac je prolazna stvar koju ljubav ne može da kupi. Za ovo što sada imam se živi.

Nadam se da me moji roditelji sa ponosom u očima odozgo posmatraju. Nedostaju mi i uvek će mi nedostajati. Volela bih da su tu i da mogu učestvovatiti u odrastanju svojih unučića. Ali takav je život.

Neće uvek biti idealno, biće problema, ali sve dok smo jedno uz drugo znam da možemo sve prebroditi.

Konačno imam nešto što svojim mogu zvati i čemu se mogu radovati.

-KRAJ-

_
Ostavite zvezdicu i komentar.🌸💓🙋🏻‍♀️

Kratko je, ali dovoljno dugo da vam dočaram njihovu budućnost.