Zabranjeni raj

Drugo poglavlje

Pet godina kasnije

„Ali nisam ništa pogrešno uradila!", već sam počela da vrištim na čoveka iz obezbeđenja, koji je pozvao pojačanje i rekao da namerava da pozove policiju ako se uskoro ne smirim.

„Zašto ste onda počeli da trčite kada sam vas pozvao u holu zgrade? Gospodin Hilt je rekao da Vas zaustavimo ako pokušate da pobegnete i...", odjednom ga je prekinula buka sa druge strane poslovne zgrade. Glas je dopirao od strane nižeg, prosedog čoveka koji je sada držao maramicu preko nosa, koja se natapala krvlju. Bio je to Gospodin Hilt, sada veoma besan. Za čoveka sa malim nogama veoma brzo se kretao i izgledao je kao da želi da me ubije.

Slegnula sam ramenima kada me je čovek iz obezbeđenja, koji me je zaustavio, upitno pogledao.

„Zaustavite tu malu bezobraznicu...", mrmljao je, ustremivši se ka meni.

„Gospodine, šta se događa? Možemo li nekako da pomognemo?", ubacio se drugi lik iz obezbeđenja. To se činilo kao da je Hilta još više razljutilo.

„Pomogli biste mi kada bi pozvali hitnu pomoć. Zovite hitnu pomoć! Ludača mi je razbila nos!", vrištao je, a izgledalo je kao da je ćitava poslovna zgrada izašla. Poslovni ljudi u prolazu, radnici, sekretari... svi su izašli na svoja vrata i posmatrali šta se događa u prizemlju Hiltove poslovne zgrade.

„To se događa kada pokušaš da seksualno napadneš jednu od svojih radnica", mrsko sam uzvratila, „I ne preuveličavaj, nije slomljen."

„Gotovo, zovite policiju! Teretim je za klevetu!", upirao je prstom u mene, vrišteći. Poskakivao je na prstima od nervoze i pokušavao da me dohvati preko radnika obezbeđenja ali sam ja stajala iznad njegovog dohvata.

„Ti si", suzila sam oči ka njemu, približivši se za korak, „govno jedno malo, pre nepunih dvadeset minuta pokušao da mi zavučeš prste u suknju. Čujete li svi dobro!?"; osvrnula sam se na pun hol ljudi, koji su se sada pravili da gledaju svoja posla, „Vlasnik ugledne korporacije, Robert Hilt, seksualani predator", pokazivala sam rukama, u obliku naslova, „Šta misliš, kako bi to izgledalo u novinama?", obratila sam se Hiltu, što ga je još više iznerviralo i nasrnuo je ka meni ali ga je obezbeđenje sprečilo.

„Dođi, dođi, bar da ti kako liči završim šminkanje", nasmešila sam se, pokazujući na njegovo lice. Ako je ikako moguće, Hilt je sada izgledao rumeno kao paradajz.

„Ti mala..."

„Kučka", prekinula sam ga, podizajući torbicu sa mermernih pločica.

„Zaustavite je! Zaustavite! Pozovite policiju", Hilt je i dalje vikao, a ja sam se poslednji put osvrnula na vrtoglavim štiklama.

„Dajem otkaz", zatim sam se okrenula, pokazujući preko ramena srednji prst i ostavljajući Hiltove povike iza sebe. Izlazeći iz poslovne zgrade, podigla sam pogled ka predivno osunčanom nebu. Jaknica mi sada nije bila potrebna.

„Ah, kako lep dan za davanje otkaza", nasmešila sam se, stavljajući naočare na vrh nosa. U tom trenutku se na ivičnjaku zaustavila hitna pomoć i izjurila .

„Gospodin Hilt je unutra", zaustavila sam ih na kratko, „Ali pazite, ima psihičku dijagnozu. Trebaće mu lek za smirenje pre nego što počnete", bolničarke su se zabrinuto zgledale, a ja sam nedužno slegla ramenima i nastavila užurbanom ulicom Njujorka.

***

Nakon tog ispada sam veče provela sama, u svom stanu, uz društvo sladoleda sa ukusom jagode i vanile. Istom brzinom kao što je uzbuđenje zbog davanja otkaza došlo, tako brzo je i otišlo i ja sam se sada kupala u samosažaljenju. Opet, treći put za nepunih godinu dana.

Ispred mene je svetleo ekran lap topa, čiju sam stranicu uporno osvežavala u potrazi za novim oglasima za posao. Na ekranu su uporno iskakale ponude sekretarica, mesta za službenike, bankare i računovođe. Kada sam u pretragu ukucala svoju radnu poziciju za arhitekturu, pretraga je izbacila par manjih poslovnih firmi sa kojima sam morala da se zadovoljim. Uzdahnula sam, misleći da je to svakako bolje išta nego ništa i poslala svoje propratno pismo, CV i preporuke sa prvog radnog mesta i fakulteta. Zanemarivši mali skandal koji je izbio danas prepodne sa Hiltom, moja karijera je bila besprekorna.

Bacila sam pogled na sat i shvativši da je prošla ponoć, noćna svetla su se odavno upalila, a buka lokalnih diskoteka, barova i miris iz restorana dopirao je kroz otvoren prozor u mojoj sobi, što me je vuklo da izađem napolje. Pružila sam ruku ka lepoj krznatoj životinji sa moje leve strane i počela da češkam svog mačora. Neko vreme je preo, polako se uvrtajući pod mojom šakom.

„Sviđa ti se ovo, ha, dečko", prešla sam mu preko njuškice, čije je lice pospano sklapalo oči. Posle par trenutaka, polako je ustao, protegao se i skočio sa kauča, otapkajući u kuhinju. „Naravno, i tebi sam dosadila", pričala sam sa mačkom, ponašajući se kao da može da me razume.

Uzdahnula sam, ustajući sa kauča. Nakon što sam rasklonila čiju sa sladoledom, ostatke pice i šolje sa kafom od ovog popodneva, stala sam na prozor svog stana, naginjajući se i preskakajući ga. Sela sam na požarne stepenice koje su krasile ovu pomalo staromodnu zgradu iz osamdesetih godina Njujorka i spustila knjigu koju sam pre toga dohvatila sa police, pored sebe. Nedaleko odavde, odvijao se noćni život Njujorka kojem se ja odavno nisam pridružila. Momci, devojke, mlađi od mene ali i duplo stariji, provlačili su se kroz gužvu, jedni stojeći na ulazu u klubove dok su pak drugi ulazili u restorane. Petak veče je bilo u punom jeku.

Tada sam shvatila da ja odavno nisam čekala da moj telefon zazvoni. Nisam čekala da me neka stara prijateljica pozove na piće, u klub ili restoran. Naravno da i neće, kada sam ih sve godinama odbijala. Na kraju su odustali. Samo na sekund, dozvolila sam sebi da sementalnost ovlada i pojavi se želja za tim starim životom u kome su izlasci igrali važnu ulogu u mom životu. Možda sam dopustila da to malo potraje i našla sebe kako ulazim u spavaću sobu, oblačim prvo što mi padne pod ruku i izlazim iz stana.

Obučena kao žena spremna za provod, u štiklama na visokoj peti, crnim čarapama, mini suknji, bluzi i kaputu, sa otmenom tašnicom, ušla sam u prvi klub u kojem nije bila gužva na ulazu. Miris dima, parfema i znoja zapahnuo me je pri ulazu, podsećajući me kako to izgleda kada izađeš u provod. Pronašla sam slobodno mesto za šankom i smestila se, bez reči naručujući martini. Šanker je klimnuo glavom i dok sam se ja okrenula da skinem kaput i smestim ga na stolicu, lepo piće se našlo ispred mene. Šanker mi se nasmešio, a ja sam uzvratila, posmatrajući alkohol u dugačkoj, zaobljenoj čaši. Srce mi je jače zakucalo, a ja sam progutala knedlu.

Nisam ni primirisala piću pet godina, a i dalje pamtim reski ukus alkohola na jeziku. Grlo je žudelo da ga osetim, iako mi je logika poručivala drugačije.

„Nešto nije u redu, gospođice?", upitao je šanker, verovatno primetivši moj uspaničeni izraz lica. Prikrila sam samosažaljenje i osmehnula se.

„Ne, ne, sve je super", zatim, da bih to potvrdila, ispila gutljaj martinija. Zatim još jedan. Pa još jedan. Sve dok nisam pronašla dno.

„Daj mi još jedan, čist", šanker je klimnu i sipao mi.

Posmatrajući svetla kluba oko sebe, pitala sam se šta ljude privlači kod izlaska. Da li je to sama euforija, seks posle toga ili alkohol. Kod mene je definitivno bilo ovo treće. Nisam sigurna koliko puta sam rekla šankeru da mi sipa piće, ali znam da sam u jednom trenutku trapavo izvadila novčanik da mu platim. Zateturala sam se, prilikom silaženja sa barske stolice i pogledala u barmena.

„Pa mislim da je moje vreme za spavanje prošlo", rekla sam, pružajući mu nekoliko stotina dolara za svoje piće.

„Oh, nema potrebe gospođice, račun je podmiren."

„Molim? Kako misliš podmiren?"; namrštila sam se na to.

„Gospodin sa druge strane šanka je podmirio račun", šanker je odgovorio, a u sledećem trenutku pokazao rukom sa druge strane. Pratila sam putanju kome pokazuje, prelazeći sa jednog lica na drugo, dok mi se pogled mutio.

„Ko...", započela sam da upitam šankera o kome se radi, ali mi je zatim pogled pao na tako poznato lice. Tako poznato, lepo, neprijateljsko lice.

Lukas Vulf sedeo je glavom i bradom u ovom prljavom klubu, sa druge strane šanka. Kada je primetio da sam ga videla, uljudno je klimuo glavom, baš kao nekada.