Zabranjeni raj

Jedanaesto poglavlje

Zaista sam želela da zaboravim Lukasov uspaljeni pogled koji mi je uputio kada sam sišla u hol zgrade.
Nije rekao ni reč dok smo izlazili iz hotela, ni u toku vožnje do objekta gde je bilo svečano otvaranje i poslovni prijem.

Želela sam da zaboravim vrcavost u tim plavim očima i varnice koje su sevale ka meni, dok sam koračala ka izlazu. Volela bih da nije obostrano i mrzela sam sebe zbog toga. Lukas Vulf bio je jedini zabranjeni muškarac u mom životu, zbog čega je želja za njim rasla još više.

Zamišljala sam sve stvari koje bih želela da mi radi. Bila je to tiha, jaka borba u mom umu... zabranjena igrica čiji sam jedini igrač bila ja.
Toliko sam bila očajna da sam posegnula za čašom šampanjca pri ulasku u poslovnu salu. Nisam ni sačekala da me fotograf na ulazu uslika, kao što je to radio sa svim gostima. Čula sam da me je Lukas upozoravajuće dozvao po imenu kada je video šta radim, ali sam ja iskoristila priliku kada su ga novinari na ulazu zaustavili i fotografi slikali, te šmugnula kroz vrata i izgubila se u gužvi.

Malo je reći kako je završen ovaj objekat – sve je bilo u crno beloj nijansi, strogo poslovno i delikatno. Po čitavoj sali vršljali su kelneri služeći šampanjac i hranu. Zgrada je bila staklena, odavajući savremeni stil. Podovi su bili prekriveni belim mermerom kao i stepenice koje su vodile ka gornjim spratovima sa kancelarijama. Mnoštvo ljudi iz visokog društva skupilo se u sali – žene pričajući o tračevima kao i uvek, dok su muškarci sklapali potencijalne dogovore, prikupljali klijente i ulagače milionskih razmera. Tajkuni, advokati, doktori, kockari, sportisti... svi oni skupili su se večeras, pretstavljajući elitu ali istina je bila da nisu mogli da se mere sa jednim muškarcem.
Videlo se to; svi su to znali. Jednostavno, kada se Lukas Vulf pojavi u prostoriji, svi ostali budu zasenjeni. Zbog toga su ga se ljudi plašili ali su ga i poštovali.

Sklonila sam se iz gomile, spuštajući praznu čašu od šampanjca na obližnji sto. Prišla sam šanku, posmatrajući sav alkohol izložen očima javnosti, mameći tajkune da se posluže njime, nakon čega će postati lake mete u razgovorima o velikim sumama novca.
„Mogu li da vas častim pićem?“, progovorio je muški glas do mene. Okrenula sam se, posmatrajući uglađenog plavokosog muškarca, krupnih ramena kako sedi par mesta od mene, sa čašom tamnog alkohola u rukama i naznakom osmeha na usnama.

„Zapravo, piće je besplatno“, sela sam na jednu od barskih stolica, a uglađeni gospodin je odlučio da mi se primakne. Odgurnuo je čašu, a ona je proklizala po mermernom šanku do mesta na koje se sekundu kasnije smestio. Nisam gledala u njega, posmatrala sam tamni, reski alkohol koji se u virovima vrteo u kristalnoj čaši.
„Oh? Onda, šta mogu da donesem dami?“, primakao mi se dovoljno da mogu da osetim miris njegovog parfema i punih cigareta iz njegovog daha. Pretpostavljala sam da je tompus u pitanju. Mahinalno sam bacila pogled na njegovu šaku kada je obuhvatio čašu; svež trag skinute burme ocrtavao se na prstu.

„Zapravo, šta kažeš da mi sipaš jedno od tih uglađenih pića“, pokazala sam na njegovu čašu, a blistavi osmeh proširio se njegovim licem.
„Odmah stiže“, odvratio je, naginjajući se preko šanka. Mašio se za flašu preskupog viskija i cašu. Sipao je i spustio ispred mene.

„Znaš da sam znao da je piće besplatno, je l tako? To sam uradio samo da bi zadobio tvoju pažnju“, kazao je, odvraćajući me od pogleda grubog alkohola u kristalnoj čaši u mojim rukama.

„Pa... sad je sigurno imaš“, moj odgovor zadovoljio je plavokosog muškarca, a ja sam bila svesna da trezna verovatno ne bih pričala ovakve stvari sa strancem. Međutim, bio je privlačan, dostupan i... dozvoljen. Zašto da ne?

„Kako se lepotica zove?“, usrdno je nastavio, kada sam otpila gutljaj dražesnog pića. Ukus reskog alkohola koji mi je pekao grlo je nadrazivao moje stanje ali i opuštao me.
„Tejt.“

„Drago mi je Tejt, ja sam Frenklin“, klimnula sam glavom, ispijajući poslednji gutljaj u čaši. Kada je moja čaša dotakla šank, Frenklinu je to privuklo pažnju.
„Mogu li da ti sipam još jedno?“, nije sačekao moj odgovor, već je dohvatio flašu i uradio to.
„Sviđa mi se što odmah deluješ“, osmehnula sam mu se, naslanjajući se laktovima na šank. Nije mi promaklo to da se Frenklinu zadržao pogled na mom dekolteu koji ga je sada otvoreno pozdravljao. To što je moja haljina uska, ni malo ne pomaže. Svilena zelena haljina, koja mi je dosezala do kolena bila je uska i otkrivala je sve atribute ali ostavljala nešto mašti na volju. Polovina haljine na leđima išla je na vezivanje tako da ispod nisam imala brus. Bila je to ona od haljina koje žene kupe sebi da se počaste, samo što ja nikada do sada nisam imala priliku da je nosim. Napolju je bila ciča zima i haljina definitivno nije bila za ovo doba godine, ali nije me bilo briga. Samo sam želela da se osećam bolje.
„A meni se sviđaš ti“, odvratio je Frenklin na moj odgovor, stavljajući toplu šaku na moju golu butinu, čiji je jedan deo otkrivala haljina sa rezom. Ruka mu je bila krupna i suva, sa dugačkim tankim prstima.

„Nisam znao da je tvoje zaduženje da spopadaš pijane žene na skupovima, Frenkline“, bio je to poznat, hrapavi glas Lukasa Vulfa. Istog trenutka, Frenklin je sklonio ruku sa moje noge kao da sam ga opekla. Prevrnula sam očima, kada se Lukas pojavio pored mene, naslanjajući se od pozadi laktovima na šank.
„Nisam znao da je ona sa tobom Lukase“, Frenklin je zvučao da se iskreno izvinjava. S druge strane, Lukas je izgledao smrtno ozbiljno što je ovaj shvatio kao znak da treba da nestane što je trenutak kasnije i uradio. Kukavica.

„Nisam pijana“, jetko sam kazala. Nisam morala da ga pogledam da bih znala da mi upućuje oštri pogled ispod obrva.
Osetila sam Lukasov tvrdoglavi pogled sa strane, dok sam posmatrala pogled ispred sebe – šank pun pića. Na kraju sam odustala i pogledala ga i Bože... želela bih da nije tako dobro izgledao u odelu. Uvek sam se pitala kako takav gad može da izgleda tako je dobro?
„Kako god“, odvratila sam, posmatrajući njegov uporni pogled.
„Upravo sam te spasao jedne pijane greške. Nema na čemu“, vratio je pogled na gužvu ispred sebe, analizirajući gomilu. Izgledao je onako kako i izgleda čovek koji poseduje više nekretnina nego bilo koji drugi čovek u Bostonu – kao lav. Čak su mu i pokreti kroz gomilu bili upadljivi i jedinstveni; jednostavno nije bilo moguće ne primetiti čoveka kao što je Lukas Vulf.
„Ne ponašaj se kao da si zaslužan za neku dobru stvar u mom životu“, mrzovoljno sam dobacila.
„Ne ponašaj se kao dete koje moram da kaznim kako ne bi pravilo greške“, trepnula sam na to, posmatrajući kako se reč kaznim kotrlja sa njegovih usana iako je delovao ljuto. Mislim da je i sam ukapirao ironiju, videvši izraz mog lica.

„Znaš šta gospodine Lukase, zašto se upravo ne vratiš licima koja te posmatraju? Sigurna sam da željno iščekuju razgovor sa tobom“, jezik me je zapekao i znala sam da moram sebi da sipam još jednu čašu. Kada sam posegla sa flašom, Lukasovi prsti su već bili obavijeni oko nje.
„Možda želim da upravo budem ovde sa tobom“, nisam znala odakle je to došlo i nije me interesovalo jer sam se u tom trenutku mašila za flašom u njegovoj ruci. Odaljio ju je, zbog čega sam ga pogledala u oči. Smrknuto me je osmatrao.
„Mogu li da dobijem?“, pokazala sam pogledom na flašu, mršteći se.
„Ne možeš da se napiješ na večeri gde si ugostitelj. Došla si ovde sa mnom i...“
„Lukase!“, nežni piskavi glas ga je prekinuo i skrenuo mu pažnju. Oboje smo posmatrali vitku plavušu kako se kreće kroz gužvu, vrckajući kukovima ka Lukasu.
„Samanta“, rekao je Lukas iznenađeno, a meni je došlo da se nasmejem na tu situaciju. Devojka mu je, a on nije imao pojma da je ona ovde? Prigušeno ali razgaljeno sam se nasmejala, a Lukas me je streljao pogledom.
„Dragi, tu si“, plavuša sa silikonima u grudima je stala pored Lukasa, smešeći mu se, pre nego što je bacila pogled na mene.

„Samanta! Konačno si stigla... Lukas te je čekao“, namerno sam ga stavila u poziciju iz koje ne može da se izvuče jer sam znala da je džentlmen koji je ne bi grubo odbio. Plavuša se ozarila i počela nešto da priča sa njim, što sam ja iskoristila kao priliku da skliznem sa stolice i nestanem u gužvi. Poslednje što znam jeste da me je Lukas ogorčeno gledao, pre nego što sam otišla.
Pošto sam uspela da se izvučem iz situacije sa Lukasom, kada je u pravom, sa olakšanjem sam se sklonila iz gužve, stojeći u niši, zaklonjena pogledima, a gde sam zapravo mogla da vidim sve. Taman sam uzela čašu žestokog pića sa poslužavnika jednog kelnera u prolazu, kada sam ga ugledala.

Kučkinog sina koji nas je posmatrao ono veče u restoranu sa Vladimirom Sidorovim. Srce je počelo ubrzano da mi kuca i osetila sam kako mi trnci prolaze kroz kičmu, stvarajući neprijatnost. Utroba mi se vezala u čvor i imala sam osećaj da mi je neko ubacio kocku leda u haljinu. Progutala sam knedlu, sklapajući oči zbog pogleda koji mi se mutio. Molila sam Boga da umišljam, ali kada sam ponovo pogledala, on je i dalje stajao tamo. I nije ništa radio; samo je nepokretno, neprijatno zurio u mom pravcu skoro bez treptanja. Izgledao je kao avet. Znala sam da gleda u mene. Jedini znak da je sve ovo bilo stvarno jeste što je u sledećem momentu pokazao glavom ka izlazu iz sale. Posmatrala sam ga kako se okreće i odlazi, očekivajući da pođem za njim.

I ne znam zašto sam upravo to i uradila. Nešto mi je govorilo; kuvalo mi je u stomaku svakog dana, od trenutka kada sam ga prvi put posle pet godina videla u restoranu – znala sam da je došao po mene, da mi naplati.
Izvinila sam se gospođi koju sam slučajno odgurnula u prolazu i nastavila ka izlazu. Neprijatno kuckanje mojih tankih štikli bilo je sve što se čulo kada sam izašla iz sale i nastavila preko uglačanih mermernih pločica ka izlazu iz objekta. U pozadini sam začula prijatan glas Vladimira Sidorova koji kucka kašičicom o čašu, tražeći za pažnju. Upravo se držao govor, nakon čega je glasila dodela zvanica pa su svi gosti krenuli ka sredini prostorije; zato niko nije primetio plavušu koja pokušava da izađe na mraz u letnjoj haljini, izgledajući kao da će se upravo onesvestiti.

Uprkos tome, pribrala sam se, zakoračivši na očišćen beton od snežnog nanosa. Mraz je blago nanosio pahulje, zbog čega sam imala osećaj kao da mi tanke iglice probadaju kožu. Obgrlila sam se rukama, kao da će me one zaštiti od mraza i krenula uskom, betonskom stazom sa leve strane objekta. Na nebu večeras nije bilo meseca, zbog čega je sve izgledalo sablasnije i tamnije. Tamni oblaci prekrili su nebo, zbog čega nije bilo snega. Oblačci smoga i magle nakupili su u vazduhu, a odsustvo galame u ovom trenutku izgledalo je gotovo preteće. Tišina je vrištala.

„Mejsone! Izađi, izađi gde god da si!“, znala sam da nikada nije dobra ideja provocirati psihopatu, ali nisam imala strpljenja da se igram s njim mačke i miša. Znala sam da je ovo njegova igra; uživao je, terajući me da ga tražim.
Trenutak kasnije, senka je zakoračila je iza ugla, otkrivajući uglačane cipele, crno odelo i kravatu. Bio je obučen kao i svaki muškarac u poslovnoj sali, zbog čega se savršeno uklopio. Deo lica mu je ostao skriven u mraku, obasjavajući mu pomalo kriv, veliki nos, tanke usne i tamne obrve. Gel kojim je zalizao smeđu kosu blistao se na uličnoj rasveti.

„Došla si, a sumnjao sam da ćeš izaći“, osećao se osmeh u njegovom govoru.
„Šta hoćeš?“
„U, drski smo. Volim to“, čikao je, zakoračivši ka meni, dok su mu ruke bile u džepovima. Ja sam zakoračila unazad, što je primetio i odmerio me. Podigao je ruke u vis.
„Neću te povrediti, samo sam došao da pričamo.“
„Ne znam sa kim misliš da pričaš. Ti i ja nismo stari prijatelji da bi me se uželeo. Šta hoćeš?“; prezrivo sam ispljunula te reči kao da su otrov, tvrdoglavo se uspravljajući.
„Pa, dobro, mislio sam da će razgovor duže trajati... znaš, da se mi ispričamo malo“, namignuo je, razgaljeno se smejući, ne pokazujući zube.
„Jebi se.“
„Prgava si, ali to mi se sviđa u vezi tebe. No, da pređemo na stvar“, protrljao je šake, zbog čega se čuo zvuk poput papira.
„Čuo sam da radiš za Vulfa“, ignorisala sam ga, nastavljajući po svojoj priči.
„Kako si me našao?“
„Zar sumnjaš u moje sposobnosti?“, nasmejao se i koraknuo. Opet sam se odaljila, prezrivo ga posmatrajući.
„Još jednom korakni i vrištaću. Znaš da hoću“, zapretila sam, a on se sada odaljio za korak sa ljigavim osmehom na usnama. Oči su mu pokvareno sijale. „Kako si me našao?“
„Jesi dala sve od sebe da sakriješ trag, priznajem ti, ali ne možeš se sakriti od mene, ti to vrlo dobro znaš“, opet mi je dao ograničen odgovor i pre nego što sam uspela da pitam nešto, prešao je na stvar.

„Ali, sada je druga tema u pitanju. Vulf“, rekao je kao iz stopa, a meni se lice skamenilo i videla sam da je to primetio.
„Šta se tačno događa između vas dvoje? Video sam da lete varnice tamo dole“, pokazao je na salu, „A tek u restoranu... nije valjda da se krešeš sa najboljim drugom tvog mrtvog dečkića? Nevaljala de...“
„Još jedna reč...“, rekla sam izuzetno tiho, a prizvuk mog glasa odavao je pretnju, što ga je nateralo da stane, „Još jednom ga pomeni...“, odmahnula sam glavom, „neće biti dobro.“ Na to je samo prešao prstima preko usana pokazujući da neće ni pisnuti.
„Kako se ono kaže, začepi usta i baci ključ? Tvoja tajna je sigurna sa mnom“, ljigavo se nasmejao, klateći se na od prstiju na pete, napred nazad.
„Zašto si ovde?“, ogorčeno sam dodala.
„Ooo, ti vrlo dobro znaš zašto sam ovde.“

„Ti vrlo dobro znaš da to nećeš dobiti“, uzvratila sam podjednako brzo kao i odgovor koji je stigao.
„Misliš, Tejt? Ja u stvari... mislim da hoću. Znaš zašto?“, koračao je bliže svakim korakom kako je govorio, a ja sam ga pustila, jer me je zaustavilo da odreagujem, ono što je sledeće rekao, „Zato što mogu upravo sada da ispričam Lukasu Vulfu sve o našim malim sastancima pre pet godina...“

„Ucenjivao si me, neće ti ići u prilog“, tvrdila sam, kada je prišao potpuno blizu. Sada smo se skoro dodirivali, i mogla sam da osetim njegov dah na licu, koji se osećao na punjene cigare. Tamna kosa mu se presijavala na uličnom svetlu, bacajući sumorni žuti odsjaj. Sitne oči bile su mu neumoljivo crni preteći ambisi. Toliko se približio da sam mogla da mu vidim sitni razmak između zuba. Zulufi su mu zašištali pod rukom kada je zaškiljio prema meni.

„Možda, ali ti nisi naivka. Radila si tačno ono što sam hteo, sećaš se? Šta će Lukas Vulf reći kada bude čuo razlog zbog koga je Kolin umro.“
„Ne bi se usudio“, prosiktala sam ogorčenim tonom.

„Oh, ali bih“, kazao je to neverovatno opušteno, sa stavom koji je izgledao kao da čita dnevni jelovnik u restoranu.
„Ukoliko priznaš to, ideš u zatvor. Čeka te robija, Mejsone“, zapretila sam, čvrsto i uspravno stojeći ispred njega.
„Ja sam čovek koji nema šta da izgubi Tejt“, jednolično je frknuo.

„Blefiraš“, rekla sam posle kraće pauze posmatranja. Šmrknuo je i bacio čačkalicu koju je držao u ustima. Strpao je ruke u džepove tamnih pantalona. Bio mi je u ravni, ali kada se nagnuo nada mnom, morala sam da zabacim glavu da bih ga pogledala.

„Misliš da blefiram? Dobro. Testiraj me, pozovi me na blef. Reci da neću to uraditi“, nagnuo se opasno ka meni, a sada se njegova brada očešala o moj obraz dok je šaputao, „Znam da tvoja majka živi na adresi Čarls strit, broj jedanaest. Ako se bude desilo isto što i sa Kolinom... nemoj da kažeš da te nisam upozorio“, osmehnuo se, posmatrajući moju reakciju.

„Ne bi se usudio. Znam sve tvoje prljave tajne“, unela sam mu se u lice, „Ti si. Jedno. Veliko. Ništa“, videla sam da ga je to razbesnelo po mrdanju gornje usne na gore i skretanju pogleda. Stiskao je vilicu i primetila sam da se ukočio.
„Posetiću te uskoro Tejt, vrlo uskoro. Promenićeš mišljenje“, u tom trenutku se začuo poznati glas koji doziva moje ime. Pretrnula sam, ukočivši se ispred Mejsona.

„Tejt!“, bio je to Lukas, a glas mu je dopirao iz neposredne blizine. Znala sam da će postavljati suvišna pitanja na koja neću hteti da odgovorim ako me bude video sa nepoznatim muškarcem u tami.

„Jebi se“, ponovo sam se okrenula ka Mejsonu, koji se sada smireno smeškao. Uvrnuo je jedan pramen moje kose oko prsta, a ja sam se naglo izmakla.
„Do sledećeg viđenja Tejt...“, prošaputao je, u trenutku kada su se začuli koraci u blizini koji su me naterali da se naglo okrenem. Prošlo je par trenutaka pre nego što se Lukasova silueta pojavila iza ugla. Bio je u beloj, uštirkanoj košulji sa kravatom, dok mu je sako leženo visio u ruci.
„Šta radiš tu, jebote?“, izneđeno me je upitao, posmatrajući iza mene. Bacila sam pogled pozadi – sada tu nije bilo nikoga. Znala sam da Lukas nije video ko je tu bio, ili da li je nekog bilo, jer bi se do sada raspravljao.

„Tejt?“, zbunjeno me je posmatrao, mršteći se zbog moje tišine, „Hajde unutra, smrzla si se“, prišao mi je, prebacujući svoj sako preko mojih ramena. Znala sam da se tako ponašao jer je mislio da sam pijana, ali nije mogao da zna za moj visoki prag tolerancije na alkohol. Osetila sam kako me je zapahnuo njegov miris i toplina njegovog tela na materijalu. Mirno sam ga posmatrala, dok su u meni i dalje odzvanjale pretnje koje mi je Mejson rekao. Znam samo da mi je u tom trenutku trebalo nešto; nešto što će me naterati da osećam.

Zato sam u sledećem trenutku uradila ono što Lukas nije očekivao; uhvatila ga za obraze i prislonila usne na njegove. Tako silovito, da su nam se zubi sudarili. Njegov sako mi je spao sa ramena ali nisam marila. Lukas je stajao ukočeno par trenutaka, nakon čega sam osetila kako me njegove ruke obavijaju u zagrljaj. Prepustio se poljupcu, kao da je poslednji na svetu.
Ljubili smo se nemilosrdno. Žustri tempo njegovog jezika naterao me je da pomislim da i on mene grozničavo želi.

U taj poljubac pretočila sam sve što mi se izdešavalo; tuga zbog Kolina, Lukasovo hladno ponašanje, alkoholizam, neprestana tuga, usamljenost, bol za zabranjenim i za onim što mi stalno izmiče iz ruku. Uplela sam ruke u njegovu svilenkastu kosu, mrseći je iznova i iznova što je Lukasa nateralo da me još pohotnije poljubi. Trenutak kada smo se zadihano odvojili, prislonila sam čelo na njegovo, oblizujući usne otečene od poljupca. Nisam marila za ledeni vetar, sve dok sam bila u njegovom naručju. Međutim, na ono što sam sledeće rekla, Lukas me je naglo pogledao, skamenivši se.
„Nateraj me da osetim večeras nešto Lukase.“