Zabranjeni raj

Dvadeset sedmo poglavlje

Tog dana je Lukas odneo kutiju u policijsku stanicu kako bi je zaveli kao osnovanu pretnju. Odgovorili su mu da će najverovatnije dobiti kaznu od par meseci u zatvoru za napad i zabranu prilaska ali to je sve što mogu da urade. Ostaće u pritvoru sve dok ne bude bilo suđenje sledećeg meseca ali znala sam da njega ništa ne može zaustaviti.

Zato sam strepela.

Strepela sam u svako doba dana ili noći, ne želeći da se ponovi situacija kao sa Kolinom. Nisam ni želela da razmišljam o tome, ali znala sam da Mejson neće prezati da ubije kako bi došao do mene. To me je najviše plašilo. Razmišljala sam o tome kako je uspeo da sazna šta sam radila u prošlosti – bila mu je namera da me uznemiri slanjem žileta. A onda sam u jednom trenutku prestala da se pitam kako je uspeo već počela da razmišljam kako da ga zaustavim. Bilo je jasno da neće odustati od namere da mi uništi život.

Bučne misli mi je prekinulo zvono na vratima. Pogledala sam ka predsoblju, razmišljajući ko može da bude. Spustila sam nepopijenu čašu vina na sto i otkrila se, krenuvši ka vratima. Popravila sam kosu, pre nego što sam ih otvorila.

Na pragu je stajao Lukas, u poslovnom odelu, lepo začešljane kose i uredne brade. Izgledao je kao da je krenuo negde, za razliku od mene koja sam izgledala kao da sam krenula da bacim smeće. Izgledao je sveže i mirisao je predivno. Njegova poznata kolonjska voda doprla je do mojih nozdrva kada sam ga odmerila.

U rukama je držao kutije sa logom obližnjeg restorana.

„Ćao“, osmehnula sam se, kada mi je za oko zapao muškarac obučen u poslovno odelo; strogog pogleda i krupne građe. Stajao je dole niz hodnik, gledajući pravo ispred sebe poput vojnika. Podigla sam obrve, pogledavši u Lukasa.

„Ćao, mala“, uzvratio je hrapavo, a zatim bacio pogled na čoveka koga sam malo pre gledala, „On je sa mnom. Objasniću ti. Mogu da uđem?“, dečački se osmehnuo, zbog čega su mu se stvorile malene rupe na obrazima, „Doneo sam tvoju omiljenu hranu.“

„Suši?“

„Suši“, potvrdio je, a ja sam ga radosno propustila, uzimajući od njega kutije sa hranom. Zacerekao se na moju reakciju, zatvarajući vrata za nama. Pomogao mi je sa kutijama, spuštajući ih na sto, a kada mu je pogled pao na čašu vina, osetila sam poriv da se odbranim.

„Nisam popila, samo sam... ne znam šta sam htela, ali nisam ni pipnula vino“, opustio se, prilazeći mi. Smestili smo se na kauč, dok sam osećala na sebi Lukasov pogled koji me je uporno svrdlao.

„Znao sam da će te ono danas dovesti do ivice“, započeo je mirno iako sam videla da su mu se ramena napeto ukočila i vilica mu je bila stegnuta. Prkosno je isturio bradu kao da se bori sa porivom u mislima da ubije Mejsona, „Zato sam doveo jednog od svojih čuvara. Veoma je dobro obučen i paziće na tebe u momentima kada ja ne budem bio prisutan. Takođe mi je dobar prijatelj, tako da nemaš brige“, ćutala sam, kada me je njegova ruka dodirnula po obrazu. Prislonila sam obraz uz njegov dlan, naslanjajući se na njega. Ruka mu se u tren oka našla oko mene i ja sam mu naslonila potiljak na nadlakticu. Privukao me je sebi, tako da mi je glava sada bila na njegovom ramenu.

„Kaži nešto“, promrmljao je, a ja sam osetila kako zabija nos u moju kosu i miriše je.

„Zar ne bi večeras trebalo da budeš na otvaranju objekta sa Polom Džonsonom?“, skrenula sam na kratko sa teme, pogledavši ga u oči.

„Trebao bih, ali pošto ti ne ideš, neću ni ja.“

„Molim?“, naglo sam ga pogledala, pridigavši se.