Zabranjeni raj

Trideset četvrto poglavlje

Naredna četiri meseca bila su brzopleta i puna adrenalina.

Pošto su naši životi postali zajednički posle vela tajni, nije postojao osećaj kojim bih mogla opisati koliko sam se srećno osećala. Konačno, posle duže vremena, sve je išlo savršenim tokom. Loši ljudi otišli su iz naših života i sve se u pravom smislu vraćalo u normalu. Uz pomoć Lukasa sam našla savršeni, mali atelje za slikanje sa prozorima od poda do plafona koji je gledao na jednu staromodnu, lepu ulicu Njujorka. Objekat je bio okružen baštom prepunom cveća što je davalo melodičniji utisak okoline. Iako je insistirao da mi pokloni jedan od svojih luksuznih objekata u kojem bih slikala, nisam mogla da prihvatim jer sam želela da krenem od nule sa nečim što je potpuno bilo moje. Predala sam se slikanju, čija se inspiracija svakoga dana nizala sve više, a Lukas mi je čak dao ideju da negde između njegovih čestih putovanja postane moj model. Tako da mi je pozirao negde između gustih rasporeda, a slikanje bi se obično završilo Lukasovim naglim pomeranjem i grubim seksom. Tražio mi je da mu pokažem dosadašnji rad, ali sam želela da to kao i uvek ostane iznenađenje, tako da će svoju sliku videti tek kada je završim, baš onako kako sam je razmislila.

Život koji nikada nisam mogla zamisliti nalazio se preda mnom. Jesu, nekada su se dešavali tmurni, depresivni dani kada nismo komunicirali jedno sa drugim, već je tu radio samo sirovi, neobuzdani seks. Znala sam da mrak u njemu nikada neće nestati, ali isto tako se trudio da svetlost preovlada. Pomagala sam mu, tako što bih mu svakodnevno pokazivala da sam pored njega i da neću dozvoliti prošlosti da ga proguta.

Upravo sam se nalazila u ateljeu, na kraju svog radnog vremena, kada sam kroz vitražne prozore ugledala kurira kako se sa nekim paketom penje do mog sprata. Poletela sam ka vratima, otvarajući ih i pre nego što je stigao.
„Tejt Kanvas?“

„Ja sam.“

„Potpišite, molim vas“, na brzinu sam ostavila potpis, zanemarujući kurirov pronicljivi pogled kada me je ugledao svu prljavu i umazanu od farbe. Zalupila sam vrata i brže bolje pocepala kutiju, sluteći ono što ću naći.

Osmehivala sam se sve više, cepajući omot i u isto vreme vadeći telefon iz džepa farmerki, okretajući poznati broj. U trenutku kada sam otvorila pošiljku i izvadila je, seksi hrapavi glas je grlato progovorio sa druge strane linije.
„Jesi li otvorila?“

„Lukase... prelepa je“, i eto me, plačem. Do sada sam navikla Lukasa na svoje promene raspoloženja, kao i na to da ću plakati u svakoj situaciji u kojoj me bude razmazio. Pažljivo sam podigla kristalnu kuglu, vrteći je. Prah u u vodi se razleteo, pretstavljajući male cvetove. Ajfelova kula se sijala, okružena cvećem koje je asociralo na proleće.

„Voleo bih da si ovde. Pariz je prelep u proleće“, zamišljeno sam je ostavila iznad ostalih polica, koje su već bile prepune kristalnih kugli iz različitih gradova. Pošto je često putovao i takvim tempom će nastaviti još godinu dana, jer se njegova kompanija širi i u zemlji i van, Lukas mi je svakog puta slao kuglu iz različitog mesta. Nikada mi nije rekao kuda ide, jer bi onda upropastio iznenađenje. Prošla kugla je bila iz Berlina, pretprošla iz Moskve, ona tamo iz Madrida... desetine kugli bile su poređane na ulazu u atelje, kao simbol Lukasove posvećenosti poslu i meni. Želela sam da ih ugledam svakog puta kada uđem u prostoriju.

„Znam, i ja bih volela da sam tamo sa tobom“, promrmljala sam, posmatrajući svetla grada kroz prozore. Pomalo tužna što nisam ovoga puta pošla, zurila sam u prazno. Međutim, znala sam da sam u roku od godinu dana morala završiti dvanaest radova kako bih otvorila svoju galeriju i pretstavila je na glavnom otvaranju. Da sam išla na svako Lukasovo putovanje, nikada ne bih postigla sve tim tempom. Činjenica da me je zvao svakog puta, podsećala me je koliko žudno želim da završim radove u roku.

„Šta radiš sada?“, glas mu je zvučao požudno i znala sam da mu nedostajem koliko i on meni.

„Završavam sliku.“

„Gde stojiš?“

„Kraj prozora“, osmehnuo se, a ja sam znala da upravo i on to radi.

„Nasloni dlan na staklo“, rekao je kao i svakog puta kada smo vodili ovakav razgovor. Ako nismo vodili seks preko telefona, uglavnom su do bile njegove dosetke čijim rečima bi me obasipao i razmazio. Zatvorila sam oči, znajući da on zna šta sam uradila. Zamišljala sam da je njegova šaka sa druge strane prozora, dok mi se smeši dečačkim osmehom koji je samo meni pokazivao.

„Osećam te“, najednom je rekao, na šta sam se ja glasno nasmejala.
„Lažljivče.“

„Ozbiljan sam, Tejt. Osećam te, i kad nisam pored tebe. Tu si, pored mene. Osećam tvoje dodire, poljupce. Udišem tvoj miris. Svuda si. U krvi si. U srcu si“, rasplakala sam se, srca prepunog sreće, dok mi se licem širio osmeh. „Vidim te. Stojiš tu kraj prozora, umazana bojom, u izgužvanoj majici i čekaš me.“

„Čekam te“, potvrdila sam promuklo, klimajući glavom iako nije mogao da me vidi.

„Uskoro, obećavam“, ugrizla sam se za usnu, kako se ne bih raspala od plakanja. Nedostajao mi je, iako sam ga imala u potpunosti. U tom trenutku sam zaključila da taj osećaj postoji kada se bezuslovno voli.

Ta težnja ka očaranoj, zanesenoj strasti koja postoji čak i kada je osoba koju volite hiljadama kilometara daleko. Tada sam znala da nema osobe, nema granice, nema daljine koja bi nas razdvojila. Spona koju smo imali bila je previše jaka... nepobediva. Ni jedna sila na ovom svetu je nije mogla raskinuti.
„Volim te, Lukase.“
„Volim te, mala.“

***

I konačno je došao taj dan kada je došao sa puta, iznenadivši me tako što je svratio pravo u atelje. Zatim smo otišli do njegovog stana, iz koga nismo izašli celog dana. Nedostajao mi je, svakim atomom snage, a dokazao mi je i da sam i ja njemu nedostajala jednako toliko. Žudela sam za tim čovekom toliko da sam se osećala kao na sedmom nebu. Pažnja kojom me je obasipao bila mi je strana i osećala sam se čudno da posle toliko vremena iskusim nešto što se zove ljubav, jer sam izgubila veru u nju nakon Kolina ali je Lukas odlučio da me razuveri.
Zato mi je bilo pomalo čudno što sam se u sred noći naglo trgla, osećajući hladnu drugu stranu kreveta. Jastuk je ulegao i čaršav je ostao izgužvan.

„Lukase?“, odgovorila mi je tišina, dok sam se obavijala svilenim prekrivačem sa namerom da ga potražim. Bila je sredina noći, a osećala sam kao da nešto nije u redu dok sam koračala preko hladnog mermera. Izlazeći iz raskošne spavaće sobe, produžila sam do kružnih stepenica koje su vodile do prizemlja. Vladao je relativni mrak, a jedino svetlo bacao je mesec dopirajući kroz visoke prozore. U tami, nazirala sam siluete skupocenog nameštaja.