Zabranjeni raj

Peto poglavlje

Znala sam da je ovo bila greška istog trenutka kada sam danas izašla iz Lukasove kancelarije. Takođe, pre nego što sam otišla, izričito je nagovestio kako će stvari stajati.

„Znam da se poznajemo dugo godina, ali što se tiče poslovne saradnje mi smo strogo profesionalni", rekao je, a ja sam to znala. Nije mogao da se ugrozi time što bih ga ja nazivala po imenu na poslu. Svakako to nisam ni nameravala.

„Naravno, nisam to ni mislila", kratko sam odgovorila, a Lukas se nasmešio ali samo površno.

„Drago mi je što se razumemo."

Osećala sam kako mi se kuva u stomaku dok sam se vraćala kući iz Vulfove kompanije. Svaki nerv u telu mi je govorio da je ovo pogrešno ali nisam sebi mogla da objasnim tačan razlog zbog čega sam odlučila da ovo bude ovako. Verovatno sam samo volela da budem sadomazohista prema sebi, čitavog života. Nervoza mi je krčkala u stomaku povodom sutrašnjeg dana. Rekla sam sebi da sam ovo već radila, da znam šta me može očekivati ali ipak sam se osećala nepripremljenom za posao koji ću obavljati.

„Tvoj posao nije da budeš moj lični asistent, ali moraćeš da znaš stvari koje znaju lićni asistenti. Svakog narednog perioda, osmišlja se godišnji plan. Postoji deo godine gde se obavljaju samo zaključivanja ugovora, deo godine gde se obavljaju terentska istraživanja i deo gde se grupa arhitekta okuplja i sprovodi u delo objekte koje sam ja prethodno odabrao. Trenutno smo u fazi posmatranja i možda ćeš morati da ides sa mnom na neka poslovna putovanja kako bi odlučili koji objekat je povoljan za kompaniju. Trebaće mi tvoje mišljenje, kao rukovodioc grupe za arhitekturu. Ostalo ćeš saznati u hodu..."

„Čekaj, rukovodioc... nisi mi to spomenuo", blago sam se namrštila.

„Evo, sad ti kažem. Imaćeš grupu od pet pripravnika u sektoru koji će ti biti dostupni za detalje vezane oko arhitekture. Već su upućeni u projekte, ti ćeš se samo nadovezati", rekao je grubo, ne čekajući da ja analiziram sve.

Znala sam da me Lukas neće ni malo maziti. Bio je strog, beskrupulozan i bezobziran gad koji nije mario da tuđa mišljenja. Rečenica koja je potvrdila sve to, bila je:

„Bićeš mi dostupna dvadeset četiri sata, sedam dana u nedelji. Pitaću te za mišljenje, ali nemoj očekivati da ga prihvatim. Trebaće mi neko ko će ispunjavati sve moje potrebe i želje, a ne dežurno zanovetalo. Ukoliko možeš to da odradiš, sutra u sedam budi u svojoj kancelariji i ako ćeš kasniti i usporavati bolje nemoj ni da se pojavljuješ."

Misli su mi bile zbrkane, a mrzela sam sebe što sam uprkos mržnji koju sam osećala, moje telo je ipak reagovalo na njega na sto pogrešnih, grešnih razloga. Koliko god bio drzak, pokvaren i totalno pogrešan, moj instinkt je govorio kao da je ovo potpuno prava stvar. Kolina sam volela najviše na svetu i nisam želela ni da razmišljam kako bi odreagovao kada bi video sve ovo. Uprkos tome da ništa grešno nisam uradila, osećala sam se tako prljavo što sam na trenutak pomislila da je ovo dobra odluka.

***

Sutradan ujutru, tačno u sedam, nalazila sam se ispred kancelarije Lukasa Vulfa. Pre nego što sam pokucala, podsetila sam sebe na pravila koja je postavio, a kojih bih se svakako pridržavala. Nakon kratkog „Uđi", sa druge strane vrata, ušetala sam u prostoriju.

Obavljao je nešto preko računara, ne odvajajući pogled sa ekrana. Dok sam podigla pogled, Lukas je već gledao u mene.

„Pa, izgledaš grozno", bilo je prvo što je prokomentarisao, a ja sam na brzinu bacila pogled na moju kombinaciju koju sam jutros obukla, uveravajući se da je sve na mestu. Uska, crna, poslovna suknja koja je dosezala malo iznad kolena, crne čarape i bela rolka, koju sam uklopila sa crnim salonkama. Kosu sam uvezala u niski rep i uvila u lepe valove. Sve je bilo na mestu. Čak sam se i našminkala jače nego što to inače radim kako bih pokrila tamne kolutove ispo očiju.