Zabranjeni raj

Treće poglavlje

Uhvatila sam sebe kako grabim kaput sa stolice i tašnicu, te krećem ka izlazu. Kada sam se konačno progurala kroz gužvu, dašak hladnog, svežeg, decembarskog vazduha me je zapahnuo i prijao mi. Nisam još uvek navukla kaput jer mi je bilo vruće od količine alkohola na koju sam se odvikla. Udahnula sam duboko, a zatim ubrzala korak, dopustivši sebi da me hladni vazduh otrezni.

Ubrzo nakon toga, začula sam kako se koraci iza mene u skoro praznom sokaku ubrzavaju i znala sam ko je to. Zato sam morala da pobegnem.

„Tejt, stani", progovorio je dobro poznati glas, nekoliko metara iza mene. To me je samo malo omelo ali nateralo da ubrzam.

„Tejt", u sledećem trenutku me je uhvatio za nadlakticu i okrenuo ka sebi.

„Pusti me!", povikala sam uspaničeno, što je nateralo Lukasa Vulfa da odstupi. Podigao je ruke u vis, videvši na trenutak odsjaj straha u mojim očima. Kao što rekoh, samo na trenutak.

„Izvini, nisam hteo da te uplašim", u firmiranom odelu, sa skupim parfemom i glanc cipelama definitivno nije pripadao okruženju u kome se nalazio. Odudarao je kao bela ovca među crnim. Moj pijani mozak se kladio da bih mogla sa njegovim odelom da podmirim šestomesečnu starinu.

„Ti", uperila sam prstom ka njemu, „ne možeš da me uplašiš."

„Zajedljivost je i dalje na mestu, vidim", prokometarisao je, podizajući obrve. Blesak njegovih sivih očiju zasijao je na prigušenom uličnom svetlu.

„Šta hoćeš Vulfe? Šta tvoja otmena guzica radi među nama smrtnicima?", to ga nije omelo. Opušteno je nastavio da stoji kao da tu i pripada.

„Došao sam da ti pomognem", polako je rekao, kao da je to sasvim normalna stvar. Histerično sam se nasmejala, a moj smeh je neprijatno odudarao praveći eho.

„Ti? Ti, meni da pomogneš?", klimnuo je glavom sa ozbiljnim licem, a ja sam nastavila.

„Ko kaže da meni treba tvoja pomoć uopšte?"

„Nisi dobro, Tejt."

Izgledao je isto kao i uvek;crna začešljana kosa, mada pomalo neuredna za muškarca koji nosi odelo. Takvi su obično nalickani. Bradica stara par dana izražavala mu je lice; oštre jagodice, rimski nos, upadljive sive oči koje su me sada podozrivo proučavale. Lukas Vulf, opis u dve reči – Hodajuća nevolja. Uprkos štiklama, morala sam da podignem glavu kako bih ga pogledala u oči. Sa svojih metar i šezdeset dva (metar i sedamdeset dva u štiklama) izgledala sam veoma minijaturno naspram krupno razvijenog i visokog muškarca ispred mene, koji je imao preko metar i osamdeset pet.

„Osećam li ja to saosećajnost u tvom glasu? Gde je kretenski šef nestao? Taj čovek bi uradio sve da Tejt Kanvas potone u najdublji očaj", prezir je prštao iz mojih reči. Gotovo sam bljuvala vatru na njega dok je on sasvim mirno stajao kao da vodimo sasvim običan razgovor na sasvim običan dan. Njegova staloženost me je još više išla na živce.

„Nisam došao ovde da se svađam sa tobom", kratko je odgovorio.

„A zašto si onda ovde? Iskreno, sve što smo mi ikada radili bilo je svađanje. Zašto mi plaćaš piće? Čemu poseta posle punih pet godina?", nisam i shvatila da sam mu se unela u lice. Sada su nam se tela dodirivala, ali Lukas nije pokleknuo. Nastavio je da stoji, kao da je to i očekivao.

„Znam koji je danas datum", skoro šapatom je odgovorio. To me nije sprečilo da nastavim.

„Došao si da likuješ? Čestitam ti što si sišao na zemlju smrtnika. Sad možeš da se vratiš nazad."

„Ne budi kučka Tejt", na trenutak sam zaćutala. Posmatrala sam njegove plave oči kako shvataju šta je rekao, nakon čega se povlači i izvinjava. Lice mi je poprimilo ravnodušnost, dok mi se pogled zamagljivao od suza. Videla sam kako Lukas Vulf, svemoćni biznismen posmatra štetu ispred sebe, kako joj se suze slivaju niz obraze. Izgledao je kao da iskreno nema pojma šta da radi.