Zabranjeni raj

Dvadeset deveto poglavlje

„Šta to radiš?“, Lukasov sanjivi glas me je prenuo iz razmišljanja. Olovka u ruci mi je zastala, gotovo lagano viseći sa jagodica prstiju. Podigla sam pogled ka njemu, posmatrajući kako polako diže glavu sa jastuka. Mišići na leđima su mu se zategli, kada se pridigao i okrenuo ka meni. Zimska svetlost obasjala mu je lice u jednom trenutku dok se okretao, praveći njegovu figuru još lepšom nego što može biti u mraku spavaće sobe.

Baldahini kreveta su mi zaklanjali pogled na ostatak Lukasovog tela ali to mi nije bilo bitno, jer sam znala šta se krije ispod pokrivača. Kroz proreze roletni, probijali su se tanki zraci dnevne svetlosti, obasjavajući kutke sobe.

Golih prsa, okrenuo se ka meni i naslonio glavu na uzglavlje kreveta. Svileni čaršav mu je nesnosno spao, otkrivajući izražene trbušnjake. Gladni pogled mi je sevnuo preko lica, ali sam uprkos tome nastavila da sedim u fotelji, posmatrajući njegovo divno, jutarnje lice. Prsti su mi se ponovo pokrenuli, klizeći olovkom preko papira.

„Koliko je sati?“, promuklo je nastavio, prolazeći rukama preko lica, „I zašto nisi u krevetu?“

„Pet ujutru je. Nisam imala želje za snom“, njegovo sneno lice se namrštilo, mreškajući nos.

„Čekaj... spavao sam...“, zastao je, preneraženo shvatajući, „.... spavao sam dva dana?“, osmehnula sam se na ton njegovog glasa, bezbrižno nastavivši da prelazim grafitnom olovkom preko papira, uobličavajući nacrtane obrise i senke.

„Imaš hroničnu neispavanost pa nisam želela da te budim. Kada smo došli sa prijema, začudo, zaspao si. Bio si premoren“, pomalo tužno sam dodala, podizajući pogled ka njemu. Protrljao je lice pa se mršteći zagledao u mene.
„Zašto si tamo? Dođi“, potapšao je rukom mesto pored sebe, kada mu je pogled pao na blok papira na mojim kolenima. Sklupčana u fetusnom položaju, pustila sam inspiraciji u mojoj glavi da posle toliko godina radi svoje. Konačno sam se probudila sa željom za slikanjem; bio je to osećaj koji sam gotovo izgubila.

„Imam... imam nešto da ti kažem“, spustila sam blok na stočić sa strane i polako ustala, pustivši svileni ogrtač na meni da labavo visi. Po njegovom pogledu već sam znala da je sumnjao na ono što ću reći ali sam ipak nastavila.
„Polako se vraća... inspiracija“, raširio je oči u neverici, naglo se pridizajući kada sam sela u podnožje kreveta. Nesvesno je rastvorio usne, na šta sam se nasmešila.

„Probudila sam se rano. Nešto me je vuklo da uzmem grafitnu olovku u ruke“, trpnuo je, jednom, dvaput, upijajući moje reči.

„Jebote mala, to je sjajno“, skliznuo je preko kreveta ka meni, pružajući ruke u čiji sam se zagrljaj zatim zavukla. Naslonivši leđa na njegove grudi, utonula sam u toplinu, kada mi je grebuckava brada završila na ramenu. Osetila sam blagi ugriz na obrazu, dok je spuštao vlažne poljupce naniže.

„Mogu da vidim?“

„Ne još, nije završeno, a i svakako je iznenađenje“, obrve su mu poskočile, dok me je posmatrao radoznalo.

„Mogu li da znam šta je razlog inspiracije?“, oči su mu sijale od iskrene radosti i znala sam da je srećan zbog mene.

„Ti“, zastao je sa poljupcima, naglo me pogledavši. Raširio je oči, u blagoj neverici.

„Stvarno?“

„Što te to tako čudi?“, nasmejano sam upitala, pomazivši ga po obrazu dok sam se naslanjala na njegovo rame.

„Nisam mislio da mogu nekome biti inspiracija“, slegnuo je ramenima ravnodušno, iako sam znala da mu nije svejedno.

„Oh, dušo, nisi ni svestan“, rekla sam nežno, češkajući ga po ruci.