Zabranjeni raj

Dvadeset peto poglavlje

Uz damarajući bol u glavi, stropoštala sam se na raskošnu ugaonu garnituru u radnoj sobi. Zaječala sam, masirajući slepoočnice. Imala sam osećaj kao da me je udario trkački automobil – boleo me je svaki mišić u telu. Kao da je osetio, Lukas se stvorio pored mene, zabrinutog pogleda uprtog u mene. Posmatrajući moj vrat, namršio se.

„Pozvaću bolničara“, mašio se za telefon ali sam ga preduhitrila.

„Ne, nemoj, dobro sam“, slagala sam, imajući osećaj da će mi blaže rečeno trebati fizioterapija.

„Jebote imaš modrice po celom telu. Možda ti je i nešto slomljeno. Pozvaću ga da dođe odmah.“

„Lukase“, zgrabila sam ga za ruku u kojoj je držao telefon, „Osetila bih da mi je nešto slomljeno. Popila sam teške batine ali izdržaću“, uočivši kako mu se vilica besno grči i kako mu igra mišić na oku, ispravila sam se, „Loše vreme za šalu, izvini“, odmahnula sam glavom, naslanjajući se na kauč, „Samo hoću da ti konačno kažem istinu.“

„Ne izvinjavaj se. Uvek se jebeno izvinjavaš“, prekoreo me je, zbog čega sam se osmehnula. Nedostajala mi je njegova namrgođenost. Zbunjeno me je pogledao zbog toga, a ja sam se još jače nasmejala.

„Čak i u ovakvom trenutku, ti si sposobna da se šališ na svoj račun. Smeješ se, jebote, a ja sam lud, jer i u ovakvom stanju mislim da si najlepša žena na svetu“, to me je raznežilo i u sledećem trenutku sam se rasplakala. Lukas me je zabrinuto pogledao, a ja sam shvatila da definitivno nije želeo da izazove ovakvu reakciju.

„Šššš, dođi ovamo“, privio me je na grudi, provlačeći prste kroz moju kosu. Šmrcala sam i plakala, natapajući njegovu košulju. On kao da nije mario; jednostavno je pustio da izbacim sve iz sebe. Sav bol od Kolina, ucenu od Mejsona, večerašnji napad... sve mi se skupilo. Lukas je pristao da bude moj štit. Moje sidro. I moje spasenje.

„Samo...“, promuklo sam progovorila, blago se odvajajući od njega, „Rekao si mi da te ne tešim lažima... želim da znaš istinu, iako znam da ćeš me posle toga mrzeti“, na njegovom lepom licu napravile su se bore mrštilice ali me nije prekidao bez obzira sto je bio zbunjen.

Uzdahnula sam, osećajući taj oštri, teški kamen na plećima koji je svakoga dana bivao sve teži.

„Ja sam kriva što je Mejson sada ovde i što se ovo desilo“, njegov zbunjeni izraz lica, postepeno je bivao sve namršteniji.

„Kako možeš to da kažeš? Umalo je te nije ubio. Da nisam čuo tvoj vrisak...“; odmahnuo je glavom, kao da ne želi da razmišlja o tome šta bi se dogodilo da nije došao na vreme. Pomilovala sam ga po potiljku, ali je izgledalo kao da ga to ni malo nije umirilo.

„Ja sam kriva za sve. Šta god da se desilo, znaj da sam zaslužila“, očajnički sam nastavila, tužno ga posmatrajući. Znala sam da je konačno došao trenutak da kažem istinu. Želela sam da sazna, pa čak i po cenu da ga izgubim.

„O čemu, jebote, pričaš?“, zapanjeno je nastavio, u neverici zbog mojih reči.
„Ja sam kriva za nesreću. Kolin je umro zbog mene“, prevalila sam te reči preko usana, pomirivši se sa time da će se sve saznati. Posmatrala sam njegovu reakciju, pokušavajući da dokučim šta mu se trenutno vrzma po glavi ali mu je izraz lica ostao neutralan.

„Tejt... ništa te ne razumem. Kreni od početka“, bio je njegov odgovor, dok se pomerao ka meni. Pogled mi je pao na njegove krvave zglavke na prstima, prepune rana.

„Trebaće ti led za to“, dodirom lakim kao pero prešla sam prstima preko njegove šake, „I viski, ukoliko želiš da čuješ ostatak priče“, osmehnula sam se, tužno ali površno.

„Mala...“, prešao mi je dlanom preko vrata, milujući mi povređeno područje. Sve dlačice na telu su mi se nakostrešile kada sam odreagovala na njegov dodir, „Meni možeš sve da kažeš, podneću to“, nagnuo se, šaputajući, „Tvoje rane su deo tebe, a tajne su tvoja prošlost. Pristajem na sve što dolazi u paketu sa tvojom dušom. Nikada te neću osuđivati. Siguran sam da si uradila šta god da treba u pravom trenutku“, gotovo nežim glasom je govorio, obglivši me oko struka tananim dodirom.