Zabranjeni raj

Deveto poglavlje

U utorak, malo je reći da smo se ignorisali.

Ja sam se ceo dan zavukla u kancelariju i začudo nisam dobila ni jedan poziv od Lukasa. Ujutru smo se samo mimoišli kada sam mu donela neka dokumenta i poželela dobro jutro ali mi nije uzvratio. Samo je prošao pored mene i zatvorio vrata za sobom. Malo kasnije, pozvao je preko firminog telefona i autoritativnim glasom naredio da ne preusmeravam pozive u njegovu kancelariju ukoliko ga neko bude tražio i da ga ne uznemiravam sa time; i kao i poslednji put, spustio slušalicu ne čekajući moj odgovor.

Kad god sam prošla pored njegove kancelarije, roletne su bile spuštene, a vrata tvrdoglavo zatvorena. To mi je bilo čudno, čak i za njega, zato što ako je išta drugo Lukas radio, to je besno treskanje vratima i naređivanje. Sada je bilo previše tiho i mirno. Strano.

Povukao se u svoju kancelariju i ja ga do kraja svog radnog vremena nisam videla. U jednom trenutku sam htela da pokucam, ali znala sam da mi svakako neće otvoriti.

Zato je prva stvar koju sam uradila kada sam došla kući sa posla, bilo je da pozovem poznati broj koji nisam okretala mesecima. I dok su radnici za obezbeđenje kamera i alarma postavljali sve, izolovala sam se u jednu od soba i pritisla zelenu slušalicu za zvanje. Javila se posle petog zvona.

„Grejs", progovorila sam prva, dok mi je srce ubrzano kucalo čekajući odgovor moje najbolje drugarice od koje sam se izolovala godinama.

„Tejt. Začuđena sam da si me se setila posle četiri godine", njen glas sa druge strane slušalice zvučao je otuđeno.

„Nemoj tako, molim te. Ja... treba mi hitna usluga od tebe."

„Ma nije valjda?"

„Nedostaješ mi, nemaš pojma koliko. Ti si bila jedina osoba koja je mogla da me razume, znam to, a ipak sam krila istinu od tebe. Želim da ti je ispričam, ako ti i dalje želiš da je čuješ", zastala sam, dok je sa druge strane telefonske linije i dalje glasila tišina, „Trebaš mi Grejs i znam da imaš hiljadu razloga da mi upravo spustiš slušalicu... molim te. Hitno je."

„Da li si u opasnosti?", oprezno je upitala.

„Ne... ne znam. Možda", protrljala sam čelo od nervoze i nabijajući sebi krivicu da sam skupila hrabrosti da je pozovem kada sam upala u problem. Odnosno kada me je problem našao.

„Stvar je u tome što... taj problem postoji već pet godina. Ne možemo pričati preko telefona jer je to tema za uživo. Da li bi mi dala šansu? Hoćeš li me saslušati?", uzdahnula je pre nego što je nastavila. Znala sam da vodi nevidljivu bitku u sebi. Da sam na njenom mestu i ja bih.

„U redu. Kaži kada želiš da se vidimo", nasmejala sam se, kada su mi pošle suze radosnice.

„Sutra idem za Boston... koji nisam videla pet godina. Idem poslovnim putem", rekla sam joj, prisećajući se da taj grad nisam videla još od Kolinove sahrane, „Vraćam se u subotu uveče. Želiš li da se nađemo u nedelju? Na doručak, ručak... kako tebi odgovara?"

„Može. Čućemo se u međuvremenu", i dalje je bila suzdržana i ja je nisam krivila. Čudila sam se da mi je uopšte odgovorila na poziv.

„Hvala ti Grejs. Ovaj... da li bi mogla u međuvremenu da mi se raspitaš o nekome ali molim te nikome ni reči. Poverljivo je."

„Kaži ime."

„Džekson Bronvin. I molim te, u tajnosti. Ne želim da neko čuje da se raspitujem za njega", zamolila sam, po ko zna koji put se vrteći po sobi tamo-amo. Znala sam da će Grejs obaviti zadatak dobro jer je bila advokat i znala je gde da pročeprka i na koju stranu da se okrene.