Ranjene duše s tračkom nade u očima

6. poglavlje-Postoji li sudbina?

Nakon što smo se pozdravili s Tanjom, Stjepan i ja smo se uputili u trgovački centar. Iako me pogledao ispod oka, pitajući se što sam sada naumio, nastavio je šutjeti.

Kada smo ušli u jednu od najskupljih trgovina, čiji sam česti posjetitelj bio dok sam živio sa Željkom, odmah su me sve prodavačice počele pristojno pozdravljati, ne obraćajući preveliku pažnju na nepoznatog čovjeka do mene.

„Kako Vam možemo pomoći gospodine Lovriću?"-upitala me zanosna plavuša velikih oblina, skidajući me pogledom. Nasmijao sam se samo i pokazao rukom na Stjepana.

„Zapravo, ovaj put ne treba pomoć meni, već mom prijatelju Stjepanu." Stjepan me samo pogledao zbunjeno, pitajući se o čemu ja to pričam.

„U redu, kako Vam možemo pomoći gospodine?"-upitala ga je i dalje pogledavajući prema meni sa smiješkom na licu. Stjepan je samo šutio, ne znajući što bi odgovorio pa sam ja počeo s objašnjavanjem.

„Treba mu kompletna nova garderoba. Odijela, trenirke, traperice, majice, sve novo."-govorio sam prodavačici, pritom zabavljeno promatrajući Stjepanovu iznenađenu facu.

„Matej, ovo ne dolazi u obzir."-počeo je nervozno mlatarati rukama.

„To nije bio dio dogovora."-rekao je nervozno lupkajući nogom o pod.

„Znam da nije, ali što ćeš nositi?"-upitao sam ga.

„Dopusti mi da ovo učinim za tebe. Smatraj to poklonom zato što si me u dobrom svijetlu predstavio pred Tanjom."

„Da, ali...mislim.."-zamuckivao je.

„To je skupo, ne želim da trošiš bespotrebno novce na mene." Prišao sam mu bliže i lagano potapšao po leđima.

„Prijatelju, zaslužio si i to i mnogo više."

On je samo na to tiho zahvalio i kupovanje je napokon moglo započeti. Iako je na početku bio nervozan i nećkao se oko svega, naročito kada bi vidio neku vrtoglavo visoku cijenu, malo po malo se opustio i počeo i sam uživati u kupovini.

Osmijeh mu je bivao sve veći, a sa svakom njegovom zadovoljnom reakcijom, meni je srce raslo. Do sada nisam bio svjestan da tako divan osjećaj može nastati u grudima kada nekome pomažeš i činiš ga sretnim.

Nisam žalio ni kune te smo nakon par sati oboje zadovoljno izašli iz centra s hrpetinom vrećica koje smo pospremili u prtljažnik moje tamno crvene Kie Stinger.

Kada smo došli kući, obojici nam je zakruljilo u želucu. Nasmijali smo se na to i ja sam automatski posegnuo za svojim mobitelom.

„Što radiš?"-upitao me Stjepan.

„Naručujem hranu."-odgovorio sam na što mi je on samo uzeo mobitel iz ruke. Gledao sam ga zbunjeno no onda je progovorio.

„Dopusti da nam ja skuham ručak. Bit će to moj bijedni pokušaj da ti zahvalim na svemu što činiš za mene."-rekao je i uputio se prema kuhinji prije nego što sam se stigao složiti.

„Znaš da ne moraš to raditi, zar ne? Meni je dovoljna nagrada to što sam tebe usrećio."-izrekavši te riječi, sam sebe sam iznenadio.

Nikada prije nisam na taj način razmišljao. Možda me je novac uništio i više nego što sam mislio. Izgleda da sam ni ne shvaćajući postao uobraženi, umišljeni bogataš kojeg je bilo briga za sve oko sebe. Ona vrsta ljudi koje sam nekada najviše mrzio i zaklinjao se da nikada neću postati kao oni. E živote, ironijo moja.

„Znam i hvala ti, ali ipak želim. Jedino ako se ne bojiš da ću te otrovati i nakon toga pokrasti sve tvoje dragocjenosti."-rekao je glumeći ozbiljnost, pokušavajući suzdržati smijeh.