Ranjene duše s tračkom nade u očima

16. Dobre vijesti

Iako je Stjepan i dalje bio u komi, ja sam mu nastavljao pričati, želeći svim srcem da se napokon probudi i kaže mi "momče." Nisam ni primijetio kada je Tanja ušla u sobu. Pogledala me i nasmiješila mi se.

"Kako si?"-upitala me ne skidajući pogled s mene.

"Bilo je i boljih dana."-odgovorio sam joj.

"To je ta djevojčica o kojoj si mi pričao?"-upitala je pokazavši rukom na usnulu Anu.

"Da."

"Tako je...mlada."-odgovorila je i dalje ne skidajući pogled sa nje. "Misliš li da ćeš joj moći pomoći?"

"Dat ću sve od sebe."

"Znaš da možeš računati na mene, zar ne?"-rekla je i čvrsto me stisnula za ruku. Uzvratio sam joj stisak.

"Znam." I dalje joj  nisam ispuštao ruku. Nastavio sam je gledati ravno u oči. Želio sam joj pogledom reći da znam što osjeća prema meni i da su joj osjećaji uzvraćeni. Nažalost ušla je medicinska sestra i prekinula naš "intimni" trenutak.

"Khm"-nakašljala se, "Ispričavam se na smetnji, ali morala sam doći u posjetu pacijentu." Tanja se naglo odmaknula od mene kao da je tek tad shvatila koliko smo blizu bili jedan drugome. Pravio sam se kao da je ono što se događalo bilo najnormalnije ponašanje između dvoje prijatelja, iako je to bilo daleko više od toga.

"Kako je? Ima li kakvih promjena? Meni se čini da je cijelo vrijeme isto."-rekao sam tužno.

"Nažalost, u pravu ste. Dobar znak je da više nema temperaturu."

"Znači li to da postoji šansa da se uskoro probudi?"-upitao sam odjednom pun nade.

"Ne želim vam davati lažnu nadu. S pacijentima u komi se nažalost nikada ne zna. Njihovo stanje je nepredvidivo. Možete pitati više o tome doktora kad dođe predvečer u posjet, no sigurna sam da vam ni on bude mogao reći ništa više. Sada je sve u rukama Vašeg prijatelja  i u Božjim rukama."-rekavši to je otišla i ostavila mene i Tanju same. Tanja je krenula nešto reći, kad se javio tihi ženski glasić.

"Bok."

"Bok. Ja sam Tanja, a ti si?"

"Ja sam Ana, drago mi je."-odgovorila je i plašljivo pružila ruku kako bi se upoznala sa njom.

"Jesi li ti Matejeva cura?"-nakon što je to upitala i Tanja i ja smo se zacrvenili u licu.

"Ovaj, ne..ja sam njegova prijateljica koja ga zna cijeli život."-odgovorila je zbunjeno Tanja.

"Ona je moja najbolja prijateljica, osoba bez koje moj život ne bi imao smisao."-nadopunio sam Tanjine riječi na što me ona pogledala sa čuđenjem.

"Hm..."-naglas je razmišljala Ana.

"Jesi se naspavala?"-upitao sam je prije nego što ne pita još neko neugodno pitanje.

"Jesam. Nakon dugo vremena nisam imala noćne more."

"Drago mi je zbog toga."-odgovorio sam iskreno.

"Jesi li rekao Tanji sve ono što sam ti ispričala?"-upitala me je, a ja nisam bio siguran što da joj odgovorim. Ako kažem da sam rekao, mogao bih izgubiti njeno povjerenje zauvijek, a ako kažem da nisam, upetljat ću se u laži, a svi znaju da se laž kad tad otkrije. Dok sam smišljao što da kažem, ona je sama počela govoriti. " Znaš, u redu je ako si joj rekao. Ipak je ona za tebe važna osoba, a i sviđa mi se." Na to smo se Tanja i ja nasmijali.

"Bojao sam se da ćeš se ljutiti ako saznaš da sam joj rekao. No, zapravo sam joj rekao zato jer ti ona može pomoći."

"Kako?"-upitala je znatiželjno. Tada se Tanja ubacila.

"Ja sam voditeljica jedne klinike. To je klinika u koju se dolaze liječiti ljudi od alkohola i drugih ovisnosti."

"Mislim da mojoj mami to ne bi pomoglo."-odgovorila je tužno.

"Ne pomažem ja samo odraslima, nego i djeci baš poput tebe. Nekada su djeca ta koja trebaju više pomoći i podrške od odraslih. Koliko imaš godina?"

"Navršila sam petnaest prije dva mjeseca."-odgovorila je.

"Ima puno tvojih vršnjaka tamo. Hoćeš li navratiti koji put do mene?"

"Mhm."-tiho je odgovorila i kimnula glavom.

"Obećaješ?"-upitala je Tanja i pružila mali prst.

"Obećajem."-odgovorila je Ana, prihvativši njen mali prst dok joj se osmijeh širio licem.

"Dobro, drago mi je da smo i to dogovorile."

Mobitel mi je zavibrirao i izašao sam iz sobe kako bih se javio, ostavljajući Tanju i Anu da pričaju dalje same.

"Molim?"

"Reci tko je faca?"-vikao je kroz smijeh Marko. Morao sam se i sam nasmijati kada sam ga čuo.

"Dobro, ti si. Da čujem sada razlog zašto si faca?"-upitao sam znatiželjno.

"Imao sam prije pola sata jedan jako zanimljiv razgovor. Posjetio sam sutkinju koja je vodila slučaj za skrbništvo i recimo samo da je shvatila da ima puno toga za izgubiti ako ne bude bila na mojoj strani. Ukratko, očekuj da će Stjepanova kćer sutra doći k njemu u posjet. Jedino što mora doći sa svojom majkom jer je još maloljetna." Kada sam čuo te vijesti, počeo sam skakati od sreće.

"Marko, ja ti ne mogu opisati kako se upravo osjećam. Prijatelju, doživotni sam ti dužnik."

"Ma pusti to, samo sam radio svoj posao. Ovo je još početak, ali jako obećavajući početak."

"Hvala ti. Zbilja nemam riječi."

"Ništa. Moram sada ići. Čim bude bilo nekih novosti, javim ti." Pozdravio sam se s njim i uletio u sobu.

"Što se događa? Čemu toliko veselje?"-upitala me Tanja gledajući me kao da sam skroz prolupao.

"Tanja"-prišao sam joj i primio za ruku kako bi ustala iz stolice, "Marko je sredio da Karolina sutra dođe vidjeti Stjepana" Kada je to čula počela je zajedno sa mnom skakati i vrištati od sreće. Na kraju nam se pridružila i Ana iako joj nije bilo potpuno jasno tko je Karolina i zašto se ponašamo kao djeca usred bolničke sobe. Nakon što smo se malo smirili, ponovno smo sjeli svatko na svoje mjesto.

"Jedino što će s njom doći i njena majka."- na to saznanje se Tanja namrštila, a onda odgovorila

"Neka samo proba nešto krivo reći ili napraviti i onda će upoznati pravu mene."

"Nisam znao da si tako opasna."-zezao sam je, no ona je nastavila ozbiljnim tonom "onaj tko dira one koji su meni dragi, bolje da ih nema."

"Smiri se Tanja, bude sve to dobro na kraju završilo." Tada se napokon malo opustila.

"Oprosti na mojoj reakciji, ali jednostavno, ljuti me nepravda i sve ono što sam čula o Jeleni."

"Znam, ali tek sada moramo biti oprezni. Jedan krivi potez bi nas mogao koštati svega."-rekao sam na što je ona kimnula glavu u znak slaganja.

"Da li je netko gladan?"-upitao sam kako bih malo popravio atmosferu.

"Jaaa."-viknula je Ana. "Ja..." tada se čulo kruljenje nečijeg želuca "jesi"-nastavio sam Tanjinu rečenicu. "Idem nam svima nešto donesti za jelo, a vi dame uživajte u priči."-rekao sam i ostavio ih same. Već na samom izlasku sam čuo kako se obje smiju. Bilo mi je drago što su se Tanja i Ana tako dobro slagale.

*************************************************************************************

Drage moje, evo novo poglavlje. Nadam se da će vam se svidjeti. Slobodno komentirajte. Recite što vam se sviđa ili ne sviđa. Hvala vam svima od srca na podršci. Sve vas volim :**