Vortex [ UREĐUJE SE ]

《15》

,,Da li znaš šta ćeš im kupiti za Božić?" Sofi promumla odsutno, gledajući u svaku prodavnicu koju prođemo, obe tražeći savršeni poklon.

,,Ne. Nemam pojma. Znam da će mama biti srećna sa bilo čime, ali opet želim da joj kupim nešto posebno, Matijas verovatno očekuje nešto spektakularno a Axel... ne znam. Nekako želim da mu kupim savršen poklon. Par puta sam ga uhvatila kako odluta mislima i ne izgleda baš srećno." Sofi me pogleda na kratko kako ja protrljam svoje ruke, kuneći samu sebe što nisam ponela rukavice.

Sneg je uveliko pao a i dalje pada, bez znakova da će prestati. Naš mali gradić je u punom jeku praznika, ukrašeni stubovi i parkovi, šarena svetla po ulicama, tud i tamo sanke sa Dedom Mrazom, vilenjaci patroliraju ulicama i trgovima u svojim smešnim zelenim kostimima dok se pahulje vijore svuda oko nas. Nasmejem se, navlačeći svoju crvenu vunenu kapu dole i stavljajući ruke u džepove moga crvenog kaputa. Prođem pored grupice ljudi koja veselo peva Božićne pesme, veliki osmesi na njihovim licima a još veći kod dece pored njih. Suzdržim se da ne zapevam, znajući da se neću moći kontrolisati pa ću ih začarati.

Vrati pogled na Sofi kako krene pričati, stišćući prste u šaku da ih zagrijem.

,,Matijas mi je rekao da ima problema sa porodicom. Nije ništa posebno spomenuo, ali shvatila sam dovoljno da pati za njima. Izgleda da je srećan ovde, ali nije ni to dovoljno. Na primer, ja se provodim kao nikad kod vas, i presrećna sam što si me pozvala, ali opet ne mogu dočekati da dođem svojoj kući." Ona slegne ramenima i ja kimnem, gledajući gore u nebo.

,,Aha. Razumem." Promumlam i ona ukrade pogled prema meni.

,,Stalo ti je do njega."

Slegnem ramenima ,,Naravno. Prijatelj mi je. Ma koliko arogantan i dosadan bio."

Krene da kaže nešto ali se odjednom zaustavi, gledajući iza mene sa velikim osmehom. Krenem da pogledam u šta gleda ali me odjednom uhvati za ruku sa suženim očima.

,,Ni ne pomišljaj. Našla sam savršen poklon za tebe ali ne smeš da vidiš. Ti produži dalje. Možda nađeš nešto." Uzdahnem ali kimnem i ostavim je samu u lovu, gledajući okolo i naokolo.

Onda ga ugledam.

Zaledim se u mestu pre nego što brzo priđem izlogu, pomno ga posmatrajući.

Prodavnica je blago rečeno čudna, napolju je celi zid od stakla a iznutra... Iznutra je ispunjeno svime i svačim. Polako otvorim vrata, čujući zvonce iznad mene pre nego što se uputim dublje unutra. Zidovu su tamno smeđi, prekriveni prelepim tamno-crvenim i srebrnim velima, svaki od njih se presijava od treperajućeg svetla sveća, a ne od male količine svetlosti koja ulazi iako ima ogromni prozor na vanjskoj strani. Iza velova, svaki zid je popunjen policama, neki ceo neki samo do pola dok su ispod njih stolovi. Bilo je svačega, od preterano nabudženih i velikih ogrlica i brošova, do sitnih minđuša i ukrasnih šnala. Pored nakita, bila je pokoja kugla kao one za pretskazivanje budućnosti, tarot karte, stare knjige sa čudnim slovima. Čak je bilo velikih kruna i tijara, rukavica i haljina kao i odela iz svakakvog razdoblja. Pult je bio u sredini radnje, sa velikim veom koji pada oko njega sa ludo ukrašenog plafona. Mlada žena je sedela iza njega, listajući časopis i pevušeći lagano. Njena plava kosa je bila zavezana u pundžu, sa par pramenova da joj padne preko obraza. Bila je prelepa, videla sam to približavajući se. Mali nos, pune usne i ravne obrve, nešto što ja nikad nisam uspela izvesti. Koža joj je bila malo tamnija, naspram moje a oči-

U sekundi kad me je pogledala zamalo sam se zaledila i pala.

Oči su joj bile ljubičaste, kao živa vatra su se pokretale njene zenice a njen sami pogled me je mogao opeći.