Vortex [ UREĐUJE SE ]

《30》

Čvrsto se držim za Feodorovo peraje kako nas odvuče u dublji deo, dalje od ostrva, gde verovatno ne bih ni trebala ići.

,,Da li je tu?" Pitam kako on zastane i pratim njegov pogled. Kimnem zahvalno i primaknem se koralnom grebenu, otplivavši do dna.

Nije mi bilo jasno kako nisu pronašli leš ajkule, pogotovo crne kakva i jest. Nije se to desilo toliko daleko od obale, ali opet je nisu našli. A onda mi je pao na pamet čuvar. Feodor bi je verovatno izneo sa prostora imanja akademije u šta verovatno ulazi i deo more. Bila sam upravu. Čim je Matijas otišao, našla sam Feodora koji mi je bez reči pomogao.

A sad gledam u leš na dnu koji je već u procesu raspadanja, ali ostale životinje mu nisu ni prišle. Čak ni ajkule par metara od nas. Feodor ju je prepolovio i samo ispustio očigledno ovde jer gornji deo leži na grebenu, a drugi još niže. Ali to je ona. Crna, utopila se u tamnu dubinu sa idalje otvorenim čeljustima. Polako joj priđem i pružim ruku, koristeći svoj 'sonar' kako ga profesorka Džoselin naziva. Mogu da osetim svaku životinju oko mene i biljku, da vidim pomorski topografski predeo oko mene, svaki greben ili možda čak i potonuo brod. Sklopim oči, zamišljajući u mome umu ovaj predeo oko mene. Fokusiram se na greben i umesto oblika ajkule koji bi trebao biti ovde, pojavi se samo crna mrlja. Smrknem se i otvorim oči, ugledavši ajkulu idalje beživotnu na ispod mene.

,,Ovo nije normalno." Kažem Feodoru kako dopliva do mene i pokaže očnjake na mrtvu ajkulu.

•

Sa osmehom došetam do akademije, oslanjajući se na levu nogu više nego potrebno i duboko uzdahnem. Uputim se prema akademiji ali ne stignem daleko kad mi trnci prođu rukom i sve se smrači oko mene.

Vrisnem, padajući na zemlju pa jauknem.

,,Ris." Zarežim i pogledam iznad sebe u vešca koji nestrpljivo tapka nogom sa prekrštenim rukama.

,,Dobro jutro, sirenice. Čestitam na oporavku, ali hteo bih što pre da završimo razgovor od sinoć. Ne mogu se pohvaliti da sam spavao sinoć zbog njega." Ustanem i stavim ruke na bokove, streljajući ga pogledom.

,,Čekao si celu noć, a nisi se mogao strpiti ni par minuta više?" Prosiktam i on suzi oči.

,,Ne."

,,Prvo mi reci gde smo?" Izvijem obrvu pogledavši oko sebe u šumu, ali odahnem osećajući okean oko mene.

,,Na suprotnoj strani ostrva. Ne zailaze mnogo ovde." Objasni kruto i ja kimnem.

,,Učini mi uslugi i dovedi Axela ovde. Kao što si i mene po mogućnosti." Zbunjeno me pogleda ali kimne. Tetovaže na vratu mu zasijaju kako zatvori oči i promumla reči, a uskoro osetim poznatu hladnoću.

Međutim, za razliku od mene, Axel iz portala ispadne ravno na noge sa rukama u džepovima i izvijenom obrvom.

,,Je li osnivate neku sektu?" Prevrnem očima kako Ris slegne ramenima.

,,Nije daleko, brate." Axel korakne bliže i baci pogled na ožiljak na mojoj nozi ali ne kaže ni reč.

,,O čemu se ovde radi?" Pita i Ris uperi prst u mene. Izdahnem i podignem rukav majice, otkrivajući obruč. Axel se ukoči kako Ris samo trepne.

,,Da i?" Veštac pita i Axel se okrene prema njemu pa nazad prema meni.

,,Pokazala si mu?" Pita zbunjeno i pomalo izgubljeno.

,,Podignite svoje rukave." Zbunjeno urade tako, a onda zagledaju u obruče koje nose.

,,I ti?" Ris pita zbunjeno i Axel izvije obe obrve, pružajući ruku. Kao i sinoć, čim je dotakao obruč oboje su se stresli i razdvojili kao opareni. ,,Dođavola!" Ris prosikta dok Axel napravi grimasu.