Vortex [ UREĐUJE SE ]

《20》

,,Beži! Beži!" Gurnem Matijasa napolje u hodnik akademije i on se nasmeje, prateći me kako potrčim niz stepenice, izbegavajući ostale učenike.

Čim izađemo napolje, Matijas se vine u nebesa, a ja potrčim prema okeanu. Odmah kad zakoračim na plažu, skočim u okean, preobražujući se u vazduhu pre nego što i dotaknem vodu. Dozvolim sebi da potonem u dubinu, uživajući u osećaju i kao i slanitetu mora. Isplivam na površinu, osmehujući se široko kako dopustim suncu da me obasja. Ponovo zaronim i napravim spiralu kroz vodu, pomerajući rep ekspertno i savijajući ga, poput torpeda pomerajući se kroz okean

Zaplivam prema površini i iskočim, smejući se pre nego što ponovo zaronim u vodu, primećujući kako ki plavi pramenovi sijaju u vodi. Zaplivam u dubine, Serpentina obasjavajući tamu ispred mene dok plivam sa ribicama, tri delfina me okruže i gurkaju u stranu na šta se nasmejem, hvatajući se za peraje jednog koji me odmah povuče punom brzinom kroz plavetnilo. Pustim ga da otpliva dalje i izronim na površinu, sklanjajući kosu sa lica. Nasmejem se kako vidim onu dvojicu da se trkaju po nebu, a oko njih još anđela i palih anđela.

,,Woohoo!" Matijas se obruši prema okeanu pa poleti tik pred njim, tačno prema meni. Ispruži ruke kao da će da me zgrabi pa ja isto uradim, međutim vodeni zid se nađe između nas. Matias vrisne kako od pod vodu i ja buknem od smeha, zabacujući glavu unazad kako on izroni, sav mokar. ,,Nije pošteno!" Poprska me vodom i ja izvijem obrvu sa ogromnim osmehom.

,,Ali je smešno!" Axel se nasmeje kako doleti do nas i stane tik iznad okeana, dok njegova velika i prelepa krila snažno mašu da ga održe. ,,Vau..." ispadne mi kako se zagledam u krila i on mi namigne.

,,Lepo je leteti ponovo bez straha da te neka ugleda." Prizna i ja glupo kimnem glavom par puta. Bacivši pogled okolo, primetim siree kako nas posmatraju, a ponajviše mene streljaju pogledom.

,,Ja sam gladan." Matijas se poželi kako uvuče svoja krila, plutajući na površini.

,,Imamo hrane što je Anita dala?" Axel ga pogleda i on se široko osmehne.

,,Može!" Zapliva prema obali i Axel ne pogleda.

,,Ideš?"

Osmehnem se i zaronim, plivajući što brže prema obali. Brzo prođem Matijasa i usporim kod obale, povlačeći napola na pesak kako osetim poznato peckanje pre nego što mi se noge vrate. Protegnem se kako ustanem i kako se opustim, osetim nečije ruke oko struka. Vrisnem kako me Axel uhvati pa poleti nagore, držeći se za njega i zabijajući loce u njrgove grudi.

,,Ubiću te!" On se samo nasmeje, zvuk vibrirajući kroz mene i samo poleti još više. Mogla sam da osetim koliko sam daleko od dna, da li zbog okeana koji me priziva ili straha, nisam znala. Ali znam da crkavam.

,,Pogledaj." Ne usudim se odvojiti od njega, čvrsto držeći ruke obmotane oko njegovog vrata. ,,Držim te, princezo. Nećeš pasti." Šapne i ja provirim na levo oko, pa na drugo. Njegove se ruke stegnu oko moga struka i ja pogledam nadole, osećajući kako mi srce tuče.

Cela akademija se vidi, šuma oko nje pa i okean na kilometre odavde. Sirene u njemu izgledaju poput mrava, Matijas takođe dok skakuće prema akademiji a svi letači su upola smanjeni koliko smo ustvari nas dvoje visoko.

,,Ovo je... i prelepo i prestrašno u isto vreme." Promumlam zapanjeno i on se nasmeje.

,,Da, podseća me na nekog." Malo se zacrvenim ali ne usudim da ga pogledam.

,,Znaš, nisi morao ići baš ovoliko visoko."

,,Kako bi me drugačije zagrlila?" Prostrelim ga pogledom i opet se nasmeje, a meni pogled padne na njegova krila. Mogla bih zauvek da ih gledam...