April je utihnuo

PRVI DEO - i

1939. godina

- Deda, deda, deda! - vikala sam.

Moj pradeda Milan bio je sasvim drugačiji starac od svih koje sam ja poznavala. Takav čovek se jednom sreće. U njegovim crnim očima, teško da biste raspoznali zenice. Bio je moja omiljena ličnost i najveći uzor. Volela sam kad ušeta u naš dom, pa mu kaput zazvecka od bombona u džepovima. Bili smo imućni, ali ništa nije bilo slađe od njegovih slatkiša. Poseban čin imale su te njegove bombone od limuna koje je kupovao na pijaci. Nikad se nisam usudila da ih sama kupim, iako sam mogla. Jednostavno bi onda izgubile svu svoju čar.

Ponekad bih bila ljubomorna na svoju braću iz Sombora što deda Milo živi kod njih. Mogli su ga slušati svakog dana. A mi tek nekoliko u mesecu. Često je dolazio kod nas. Nikad svoju unučad nije razdvajao, ali sam nekako sigurna da sam mu ja bila mezimica. Jer, bila sam mlađa od svih svojih braća i sestara.

Pradeda Milan bio je jedinac, od oca Ljupčeta i majke Vide. Živeli su u Somboru, tada još uvek Austrougarskoj. Često mi je pričao o nestašnom detinjstvu, blatnjavim nogama, konjima i čuvenom kaštelu nemačke vlastelinske porodice Štajner. Ljupče i Vida radili su i živeli na njihovom imanju. Deda Milan je odrastao uz prelepe lipicanere, zajedno se školujući sa Fridrihom Štajnerom. Gunter je veoma cenio svoje sluge, a posebno Ljupčeta Bogdanovića, inače mog čukundedu.

Po priči deda Milina, Ljupče je spasio Gunterovog sina Fridriha koji se davio u Mostangi. Fridrih je bio sin jedinac i jedini naslednik te velike vojvođanske dinastije. Gunter ne znajući kako da se zahvaliti srpskom seljaku, odluči da njegov sin odrasta isto kao i vlastelinski. Pa je tako Milan imao bogato i ispunjeno detinjstvo. U to vreme bio je pojam da Srbin zna čitati i pisati, a Milan se ni manje ni više kasnije školovao u Beču. Fridrih i on zavoleli su se poput rođene braće, pošto to obojica nisu imala. Često bi mi pričao o njemu. Kaže da takve ljude kakvi su on i njegov otac bili verovatno niko od nas nikada neće sresti.

Nažalost, Fridrihu je Mostanga ipak bila suđenja. Dan pred venčanje pronađen je utopljen u reci. Deda Milan kaže da je to najveća tragedija koja je zadesila Vojvodinu. Pretpostavljalo se da je nesrećni Fridrih namerno te noći skočio u reku, pošto mu roditelji ne dozvoliše da se oženi srpskom provincijalkom iz nižeg staleža. Ljuti zbog sinovljeve prekosti i odlučnosti u svoju zamisao, odmah mu nađoše priliku, Magdalenu Vinc.

Milan ju je opisivao kao veoma lepu, visoku i plavu Nemicu. Ali izgleda da Fridrihu njena lepota ništa nije značila. Nakon te tragedije, Gunter je osećao veliku krivicu. Tugovao je, pa se i propio. Više nije bilo nikog njegove krvi ko bi nastavio njegovim stopama. Mog pradedu voleo je poput sina, kaže da mu je često nakon Fridrihove smrti pričao kako u njemu vidi svog pokojnog Fridriha. Tako i on ubrzo ode pod zemlju za sinom, a celo svoje imanje ostavi mom dedi Milanu. I otad porodica Bogdanović postade jedna od najimućnijih.

Milan se ubrzo oženio Mirom Božić, jedinicom poznatog sudije iz Beograda. Svoju prababu u čijoj smo vili živeli, upoznala sam samo kroz dedine priče. Dobili su sina, kojeg je Milan nazvao German, kao zahvalnost porodici Štajner. Da, German je moj pravi deda. Germana su oženili Božicom Mišić, takođe iz Beograda. Prvo je rodila Zavidu, mog strica, pa Kostu, mog oca. Zavida je kao prvenac ostao da živi u kaštelu u Somboru, a mom ocu je predodređena Mirina vila na Dorćolu.

- More dete, čula li si kad ti je malo čas otac rekao da budeš tiha! Sluša vesti!

- Majka, deda je u sve gorem stanju. Zovite lekara, zar su vam vesti važnije? Tata!

Glasno sam dozivala oca, na šta je moja majka Jelka samo ljutito namrštila obrve, stavljajući prst na usne. Ušla je u sobu i zatvorila vrata, drsko me gledajući.

- Ćuti Milice, koji te je đavo spopao?! Koliko puta treba da te opimenjem! Nešto važno se dešava u svetu, a radio slabo hvata signale, moraš da budeš tiha.

- Zar je to važnije od onoga što se dešava u našoj kući?! Deda umire! Deda, deda, čuješ li me?

Stezala sam staračku šaku bujnih, vidnih vena. Nije bila tanka, kao što je uobičajeno kod starih ljudi. Moj deda Milan je izgledao mnogo mlađe za svoje godine. Kao da je tek napunio sedamdeset. Verovatan razlog tome bio je njegov zdrav život. Mogao je bez problema da napravi krug oko Sombora bez ikakvog štapa. Nikad štap nije nosio sa sobom. Pričao je kako štap nose samo lenčuge, a da on na to nikad neće pasti. A sada je ispred mene ležao osedeli starac mog detinjstva, sve teže dišući. Ništa nije zborio, samo je sklopio oči i blago iskrivio usne u smešak. Kao da spava. Ali znala sam da to nije san. Deda nikad ne spava preko dana. A posebno ne bi danas spavao kada je ceo svet na nogama.

- Aman, Milice, taj čovek je stariji od najstarijeg. Preživeo je i svoju i Germanovu generaciju. Pusti ga nek ide, vreme mu je.

Kao da je kamen u tom trenutku pao na mene, pa mi sve postade teško i usporeno. Okretala sam se po sobi, sve više stežući dedinu ruku. Junak ne sme da napusti svoj roman. Deda ne sme da napusti moj život. Ko će me učiti daljem življenju? Srce mi se razdvajalo od tela.

- Kako tako nešto možeš samo da pomisliš, Jelka! Tata! Tata! Tata, brzo dođi, zovi lekara!

Suze kao reke potečoše iz mojih očiju. I u već sledećem momentu, bučno se otvoriše vrata sobe i u nju ulete sav zadihan otac.

- Isti.. istina je! Francuzi i Englezi su objavili rat Nemačkoj!

Iznevereno sam gledala u visokog čoveka.

- Ići ću sama da pozovem lekara.

- Milice, rekao sam ti šta je sinoć doktor Dabić rekao. Razumem te i meni je žao starog deda Mila, ali razumi kćeri, došao je i njegov kraj. Kao što će doći i svačiji. Ništa nije beskonačno, kćeri, zato neka ide po redu. Jelka, idi pozovi popa Božu!

Majka istrča iz sobe, kao da je jedva čekala da je napusti. Zabila sam suzave oči u šake i glasno jecala. Zar ovako izgleda kad neko umire? Nije bilo ni nalik slično onome što sam čitala u romanima. Zar deda nije trebao nešto da mi kaže za kraj? Zar će samo tek tako otići bez i jednog pozdrava? Mislila sam da je kraj života drugačiji.

Osetila sam očev zagrljaj. Poljubio me je u glavu i potapšao po ramenu.

- Ide na bolje mesto, kćeri. Ne tuguj, čekaju ga gore.

Odjednom mi deda stegnu šaku. Podigla sam se začuđeno sa stolice.

- Stegao mi je šaku! Tata, brzo, zovi lekara! Deda, deda, čuješ li me? Deda!

- De, de, smiri se Milice.

Počeo je da pomere glavu, a oči su i dalje bile sklopljenje. Ali sve više su se mrgodile, kao i celo lice. Šta se to tada dešavala u njemu? Pitala sam se šta vidi ispred sebe. Zašto je uplašen? Glasno je uzdisao i mrmljao nešto što nisam razumela.

- Oprosti... oprosti mi...

I nakon toga, samo veliki uzdah. Mišići u licu se opustiše, a usta ostadoše poluotvorena.

- Tata...

Uhvatila sam oca za podlakticu.

- Milice, izađi iz sobe. Ne treba ovo da gledaš...