April je utihnuo

xiii

Kako su dani prolazili, a maj se bližio kraju, sunce poče sve vrelije da peče svojim zlatnim sjajem. Dunavom su se kupali vojnici. Na sve načine pokušavali su da se rashlade.

Jedan Nemac, mlad, mršav i bledunjav, sa sobom je poveo psa i par štenaca. Zvali su ga Betoven, recimo da mu je klavir bio jača strana. Jer vojska nije. Njegovi tanki prsti izgledali su tako kao da se svakog trenutka mogu prelomiti. Posebno kad okida pušku. Ali hvala Bogu, to je retko radio. Sedeo je pored reke i gledao veselu družinu kako se prska, još uvek hladnom, beogradskom vodom. Tregeri spušteni, a košulja raskopčana. Jedino što je sapun zaboravio.

Štenci mu se vrmzaju oko nogu. Još uvek su mali, uši im se krive i previše su crni za nemačkog ovčara, reklo bi se na oko. A brižljiva majka ih posmatra, poslušno sedeći do gazde.

- Vojniče! – začu se od iza, pa ovaj skoči na noge.

Mladi potpukovnik gledao je u štence. Retko ko zna da je veliki ljubitelj životinja.

- Hail Hitler! – poče saludirati ukočeno.

Joahim samo podiže ruku malo u laktu. Smešio se slatkim kučenčićima. Taman kada se savio da uhvati jedno, stara kučka zareža.

- Mirna, Ada! – strogo viknu bledunjavi.

- Jesu li mešanci?

- Nisu, gospodine potpukovniče. Čistokrvni ovčari, majka im je bila dve godine prvakinja uzastopno.

- Imaju pedigre?

- Naravno.

- Doveo si ih ovde čak iz otadžbine?

- Doveo sam samo Adu. Bila je skotna.

- I ja volim pse – konačno se savi i uhvati najbuckastije kučence – Mada više volim lovačke. Terijere...

Štene je zevalo, ušuškano u oficirevom naručju. Ostatak ekipe bio je u vodi, smireniji sada kada je potpukovnik na obali.

- Prodaješ li ih? – upita naposletku, tužno što bi se morao rastati sa ovim umiljatim, buckastim kučencetom.

- Poklanjam vam tog štenca, gospodine potpukovniče.

I tako Joahim krenu ka vili, u rukama držeći pospano mladunče. Znao je da to nije dobra ideja. Gde će ga sad sa sobom. No, već je kraj. Uzeo ga je. Mališan nije cvileo za majkom. Barem ne još uvek. Da li će Kosti smetati pas u kući, pitao se ulazeći u vilu.

Gore, na spratu, Milica je već duže vreme imala peripetije sama sa sobom. Misli o njemu su je izluđivale, zajedno sa celom njegovom uobraženošću. Je l' je zaista toliko hladnokrvna kao što izgleda? Osim te peripetije, imala je i onu vezanu za Anu Karenjinu. Kako beše glase one reči iz poslanice Rimljanima apostola Pavla, pitala se. Završila je drugi deo. Anu je odneo voz, a nju strašno zanima početka koji nije sasvim jasno shvatila. Želi da ga prouči.

Ali prvi deo romana nije kod nje. Kod njega je.

Izlazi iz svoje sobe, pa par sekundi stoji ispred njegovih vrata. Ništa se ne čuje. Verovatno nije tu. Polako spušta bravu, vrata se otvaraju, iako je bila sigurna da su zaključana. Valjda to ne znači da je unutra. Ipak, sobu zatiče praznu. Srce joj udara najbrže što može. Bilo bi strašno da je zatekne kako mu traga po sobi. Pomislio bi da je partizanka, misli u sebi. Zato brzo ulazi i traga za knjigom. Nije na policama. Sve je sređeno, ali nigde ni traga od njene knjige. Možda ju je poneo sa sobom? Mahinalno prelazi pogledom preko radnog stola. Učinilo joj se da vidi tamnoljubičaste ukoričene korice. Takva je i njena Ana Karenjina. Prilazi stolu i hvata se za knjigu. Čim je malo bolje pogledala, shvatila je da je to zapravo sveska. Ima čak i kanap koja viri negde u sredini. Baš je slična njenoj knjizi. Svakog trenutka može naići...