April je utihnuo

ix

1938. godina

Bio je april kad su Milica i Momčilo otišli ne pecanje. Jelka se veoma ljutila na najmlađu kćer. Stojala je na vratima, mršteći lice: ,,Budi Bog s nama! Pogledaj se, nisi više dete! Šta će ljudi reći? Pogle ludu ženu, ide na pecanje!". Milica bi je samo pogledala, ni jednu reč ne bi uzvratila, iako je ludela u sebi. Na sebe je i dalje gledala kao na dete. Valjda je to zato što je najmlađa, a najmlađi najsporije odrastu za druge. No, promene su već bile dobro uočljive. Još je i sunce zasijalo tog proleća, pa je obukla cvetnu haljinu od prošle godine. Kako je porasla i dobila obline, haljina nije bila toliko široka kao pre.

Sedeli su pokraj Dunava. Razne bubice šetale su travom. Momčilo je povremeno proveravao štap, stalno se žaleći kako mu je vruće. Legao je u onaj korov i duge ruke gurnuo pod glavu. Izrastao je u visokog momka. Plava kosa sve više je postajala riđa, kao i prvi riđi brci iznad usana. Primetili bi se samo na odsjaju sunca. Milica i nije zapažala nagle promene na drugaru. Valjda zato što ga nikad nije zagledala. To kod njega nije bio slučaj. Tog dana je posebno zagledao u Milicu. Pokušao je da isprati svaki njen pokret, svaki deo haljine. Dah bi mu se obrzao svaki put kad je vetar malo podigao njenu haljinu. Ipak, mlada devojka, nesvesna svojih godina, ni na šta nije obraćala pažnju, sem na štapove.

Naglo je ustala sa zemlje, približavajući se štapu.

- Momčilo, mislim da trza...

Ne misleći na ribu, Momčilo se približio prijateljici, zavijajući rukave na tankoj košulji. Prvi dugmići su bili otkopčani, otkrivajući njegova bela, čista nedra. Načulio je svetle oči na štapove, praveći se da misli o onome što mu je rekla. A mislio je samo o njenoj cvetnoj haljini. Valjda su to te godine kad mušakrci retko da o čemu drugom mogu da razmišljaju.

- Čini ti se. - rekao je svojim promuklim glasom, pa se vratio na svoju staru poziciju.

Proleteo je po koji vrabac. Skočila bi po koja žaba. Riđokosi momak je grickao travu, uživajući u prvom suncu te godine. Otkopčao je još jedno dugme.

- Jelka je vikala na mene. - Milica je prekinula tišinu.

- Što? - upitao je, boreći se sa suncem koje ga je sprečavalo da joj vidi lice.

Sedela je kod štapova, daleko od njega, skupljenih kolena. Kosa boja kestena zlatno je presijavala na suncu, a zelene oči izgledale su žuto.

- Kaže da više nisam dete i da je sramota da sad idem na pecanje.

Zamišljeno je slušao njene reči, stavljajući veliku šaku na svoja gola nedra. Duboko je uvukao vazduh. - Nisi više dete. - prekinuo je. Zbunjeno se osvrnula na njega.

- Šta? Ne razumem.

- Mislim, nismo više deca, to je u pravu - ubrazano se pravdao kada je shvatio da je naglas rekao ono o čemu je razmišljao - pa treba da razumeš što se brini.

- Brine? Nije nju briga za mene. Kad bi video kako se ponaša prema Veri i Radmili, a kako prema meni, onda bi ti bilo jasno.

Namrgodila se i navalila glavu na kolena. Momčilo je ustao i lagano seo naspram nje. Širokim, plavim zenicama je gledao u njene oči. Samo što je nije progutao pogledom. A povremeno bi ga i spustio niže. Tada je Milica osetila prvu nelagodu. Misleći da joj se čini, ništa nije rekla.

- To je zato što si najmlađa. U tebe ima najveća očekivanja. Ne opterećuj se zbog toga.

- Nije to u pitanju, Momčilo. - nevoljno je okrenula glavu - Tata ima u mene najveća očekivanja, pa se ne ponaša tako. Nikada nije povisio ton na mene, a kamoli me udario.

- To je zato što si ti Kostina mezimica. - podsmešljivo je prekinuo.

Oštro je vratila pogled na njegove plave oči.

- Da, i? Je l' ti smeta to, možda? Ti misliš da ja ne primećujem koliko ismejavaš mog oca? A ponajviše mog dedu. Ja za tvog oca nikad ni reč nisam rekla.

- Pa i nema šta da kažeš za mog oca. - ravnodušno dodade.

- A ti za mog imaš?

- Jaooo - uzviknuo je, šakama preklopivši lice - Opet me napadaš bez razloga! Šta sam sad loše rekao? Pa jesi njegova mezimica i sama si rekla. Vidi u šta se pretvaraš. One knjige što čitaš su ti pomutile mozak. Skrenućeš s pameti od njih.

- Ne lupetaj, Momčilo. Ako ti ne čitaš, ne znači da niko ne čita. Da čitaš knjige, sigurno ne bi imao tako glupe stavove.

- Ako ću imati stavove kao ti, onda i bolje što ne čitam. Pre neki dan mi pričaš kako je Hitler dobar. Kako je nacional-socijalizam jedini spas za sve. Hoćeš da ti nabavim Mein Kampf? Strašno kakve stvari pričaš. Došlo mi je da ti udarim dva šamara.

- Ti meni da udariš dva šamara? - glasno je uzviknula - Probaj ako smeš! Izvini, pametnjakoviću, ja sigurno neću da podržavam onog đavola u Rusiji.

- Pazi kako pričaš o drugu Staljinu! Znam ja što ti toliko voliš Švabe. Sve je to tebe onaj ludi starac naučio. Štajnerovi, Štajnerovi... Jebali vas oni u dupe. I još se zaluđujete Karađorđevićima. Tvoj Kosta nije bio nikakav oficir. Nego je onaj govnar Aleksandar uručivao ordenje kako je kome stigao. Još ako je neko bogat, kao on, svršen posao.

- Ja ne mogu da verujem kakve gluposti pričaš. Koliko si ljubomoran i zao...

- Nisam ja ljubomoran i zao - ustao je - nego ti ne možeš da prihvatiš istinu.

- Ma nemoj, brkati...

Besno je ustrelio očima, upitno ponovivši njenu poslednju reč.

- Pa počeli su brkovi da ti rastu.

Još više ga je razbesnela njena uobraženost i gordost pri odgovaranju. Očekivao je da će drugačiji reagovati na uvrede o ocu. Pažljivo je pogledao od glave do pete, sasvim polako se zaustavljajući na jedan deo tela, da i ona to primeti.

- Koliko vidim i tebi je svašta toga poraslo.

Srce joj je brzo zalupalo. Setila se Jelkinih upozoravanja. Postiđeno je mislila o njima. Osećala je tužan miris detinjstva koje se upravo završilo. Okrenula je glavu, skrivajući suze koje su nadolazile. Shvativši šta je uradio, Momčilu bi žao.

- Šta ti je? Mislio sam na tvoju kosu. Opet se ljutiš? - ubrzano i uplašeno je pričao, pokušavajući da napravi nesporazum.

Skupivši snage, Milica se pridigla i dalje okrećući glavu od riđeg momka.

- Nije mi ništa, Momčilo. - hladnokrvno je rekla. - Samo sam shvatila da je Jelka u pravu. Idem kući.

Taman kad je pružila korak, Momčilo je snažno zgrabio za ruku.

- Ne, stani, molim te. Izvini, jao Bože, ne znam koji mi je đavo. Samo lupetam nešto. U pravu si, sve si u pravu. Molim te, ne idi. Ono je bio nesporazum. Pa stvarno sam mislio na tvoju kosu. Nije ono na šta ti misliš, kunem ti se.

Ponovo ga je ustrelila zelenim očima. - A na šta ja to mislim? - drsko je upitala.

Pustio joj je ruku, postiđeno sklanjajući pogled. Onako beo se sav zarumeneo. Želeo je da propadne u zemlju.

- Pa... - zamucao je - ne znam. Ali verovatno na nešto što te je uznemirilo. Zato i kažem da nije ono na šta misliš.

- Pre neki dan sam se šišala.

- Nisam primetio. - tiho je rekao, glasno gutajući pljuvačku - Izgleda da trza riba! - prekinuo je neugodnu tišinu, jureći ka štapovima.

Milica je samo ljuto prodrmala glavom. Stidela se uske haljine. Stidela se svojih oblina. U tom trenutku je htela da skoči u Dunav i nikad ne izađe iz njega. Prekrstila je ruke, skrivajući ono u šta je Momčilo malo pre gledao. Razne emocije komešale su se u njoj. Htela je da ubedi sebe da je ono što Momčilo priča istina.

- Hajde, šta stojiš, pomozi mi! - doviknuo joj je.