April je utihnuo

vi

Vera je stojala sa Petrom kod česme, kako je dogovoreno. Pokušavajući da smiri svoje ludo srce, čekala je, vrteći u rukama maslačak koji je usput iščupala. Plavi momak ju je jednako gledao ispod oka, razmišljajući kojom temom da započne razgovor. Gurnuo je velike šake u džepove od pantalona i uzdahnuo. Napokon, on otkri svoju svetlu kosu, spuštajući beretku sa glave. Vera se na sekundu zagleda u tu svetliju kosu čak i od njene.

- Gospodine Molnar, jeste li Vi Mađar? - upita, razmišljajući o njegovom prezimenu.

Taman kad se spremio da odgovori, oseti snažnu ruku na svom ramenu. - Da, da, on je Mađar. Ćaća mu se doselio ovde iz Subotice. Hajde, sad Žućo, imaš tamo posla. - pokaza mu rukom na konjušnicu.

Vera ponovo otkri svoje zdrave zube, očareno gledajući u Simu. Drug mu klimnu glavom, bezvoljno poljubi daminu ruku i krenu u štalu. Tek kad se udalji, Sima polagno uze Verinu ruku i prisloni je uz svoje usne. Osetivši njegove tople usne na svojoj hladnoj šaci, devojka zadrhta.

- Čestitam na pobedi, gospodine Ristiću. - pokušala je da prekrije svoje uzbuđenje.

- Zahvaljujem. Hoćete da prošetamo?

Klimnu glavom. Već zreo momak, pruži joj ruku, tako da se osloni na njega. Uhvatila ga je ispod lakta, kad krenuše uskom stazom. Vera je mislila da će svakog trenutka pasti, da njene noge više ne mogu izdržati ovolika osećanja i ovoliku bliskost. Želela je da više nikad ne ispusti tu snažnu ruku, uz koju se sad vešto naslonila. Nije razmišljala da li bi ih neko mogao videti i reći ocu, jer je sada njen mozak i srce bili okupirani samo sa njim. A Bog, kao da je čuvao njeno ludo srce, pa tim mestima kojim su šetali, ne beše nikog.

- Ova pobeda danas bila je za Vas. - tiho reče Sima, malo približavajući usne ka njenom uhu. Podigla je glavu, jer ga drukčije nije mogla pogledati u oči. Iako je i Vera bila visoka, Sima je od nje bio znatno viši.

- Oh, gospodine Ristiću, opet mi laskate...

- Ja Vam kažem onako kako jeste. Nadam se da moj drug nije bio naporan. Ponekad može biti, ali znajte da je on najbolji čovek koga poznajem.

- Ne, nije bio naporan.

- Da li volite da jašete?

- Znam da sam volela. Ali, kao što rekoh jednom, jahala sam još kod mog dede u Somboru. I to je bilo baš davno. Sećam se da je bio prelep, beli konj

- Lipicaner? - prekinu je.

- Da, da. Lipicaner. Zvao se Grom. Umro je od starosti, pre nekoliko godina. Otkad je napustio ovaj svet, nisam htela više da jašem.

Sima je pažljivo gledao raspoloženja na njenom licu. A oči mu se gotovo nisu odvajale od crvenih usana, što je i ona primetila.

- Žao mi je. Ja sam sa konjima proveo čitav život i ne mogu zamisliti dan bez tih plemenitih životinja. Eto, možete jahati moju kobilu.

- Hvala Vam, ali baš dugo nisam jahala. Možda neki drugi put.

- Šteta bi bilo to propustiti. Inače nikom ne ustupam svog vranca, a Vi to odbijate.

Sunce je bilo taman iznad njih. Blagi povetarac mrsio je Verine plave uvojke. Osećala se kao da gori u vatri iz koje nikako ne može pobeći, niti je ugasiti.

- A kad bih to jahala? - upita, nevoljno puštajući njegovu ruku. Da je ostala još trenutak u dodiru s njim, bacila bi mu se u zagrljaj. Zato je odlučila da ipak bude dostojanstvena, iako se srce protivilo.

- Sad odmah. Evo, eno ga Petar. - okrenuo se, dižući svoju dugu ruku u vazduh. - Žućo! - dozvigao ga je.

Nije se Molnar tek tako, slučajno stvorio tu. Želeo je da još malo baci pogled na plavu lepoticu. Mučio ga je prezir prema samom sebi, što to radi. Kao miš koji se uhvatio na mišolovku. Iznosio je sedlo napolje, bacajući dug pogled prema prijatelju koji ga zove. Na trenutak, učini mu se kao da to ni nije njegov prijatelj. Sumorno je lutao očima, izgubljen u vremenu. Kod kuće ga čeka stara, bolesna majka. Treba nabaviti lek. A tu je i nesposoban brat. Leži u krevetu. Već zamišlja njegov uobičajeni smešak kad se pojavi na vratima. Prineće mu čašu vode i pecivo, ako ga uspe kupiti kad se bude vraćao.