April je utihnuo

vii

Svako prelazno doba naslućuje na neku promenu. Promene retko bivaju bez žrtava. Tako i svako ko je želeo nešto novo, morao je nešto načiniti starom. Kao što to biva kod ptica, roda kad oseti da joj je mladunče dovoljno poraslo, odgura ga iz gnezda. Gledajući, to za nas ljude izgleda surovo. Ali roda je to uradila iz najbolje namere.

Tako je i bilo te lenje jeseni 1934. Na oko, sve je izgledalo sasvim u redu. Kukuruz je rodio dobro, nije bila ni suša, a ni preterana vlaga. Za seljake taman kako treba. Životinje su se množile, lovci su brojali uspehe. Porodilišta su bila puna. Mnogi su slutili šta će se desiti, ali su samo odmahivali glavom kada bi previše o tome razmišljali. Valjda im je bilo lakše da mozak na neko vreme isključe. Kad te koja muka mori, a ti pod tepih stavi, pa sve nanovo. Doduše, nisu seljaci krivi. Šta su oni tada znali, sem zemlje i stoke. Politika je mnogima još uvek bila strana. Jugoslavija je tek počela modernizaciju i daleko je zaostajala za zapadom. Ne može se kuća Bogdanovića porediti sa selima u Šumadiji i širom ostalih granica. Plemstvo je plemstvo. A ono je ćutalo i skrivalo svoje oči pod šeširom.

Nije to ni samo jugoslovensko slepilo. Evropa je tih godina bila veoma čudna. Ni ptice nisu pevale kao pre. Morale su paziti na svoje pesme, ne bi li ih koji špijun primetio. A kad biste ih pitali odakle je taj čudni Kiril, uvijenih brkova, samo bi zaćutale. Pomislili biste da su lude. Ni slutili ne biste da žive u strahu i da im je Kiril teškim rečima zapretio.

Kiril je raskošno živeo. Noćio bi u najboljim evropskim hotelima i pio najskuplja francuska vina. Votku bi retko kad uzeo, valjda ga je podsećala na Rusiju, a ta zemlja mu ni malo nije draga. On služi samo svom voljenom bogu koji se svakog drugog Boga odrekao. I svako ko prstom na Njega pokaže, taj prst će mu odseći. Zato su ptice ćutke sedele na granama, praveći se da spavaju.

Svi kraljevi zasmetaše Kirilu. A Kiril je ponajmanje bio glup. On je vešto skalapao prijateljstva sa najvećim neprijateljima. Čim bi uvideli zajedničku korist, Fernando i Kiril bi zajedno ručali uz glasan smeh. Svojom hrabrošću i borbom za narod, kako su neki mislili, Kiril je ubrzo dobio pristalice. Neki su bodrili Kirla, neki Fernanda, ali su svi oni imali isti cilj.

Šta će biti s njim?

On je bio dobar. Služio je narodu i zalagao se kao nikad pre. Noćima nije spavao, žaleći za svakim lešom koji je sreo tih mračnih godina. Postao je sićušan od silnih bolesti, ali njegova pojava i dalje je bila velika. Ne bi se Kiril i Fernando tek tako upuštali u jezive avanture. Zasmetao im je. A narod, ko narod. Baci im novina i eto ti svađe. A vođu je najbolje pronaći u svađi. Tako se širom Jugoslavije stvoriše neki čudni ljudi. Kad biste ih čuli, pomislili bi da su puni ideja. A kad biste ih upoznali, sve bi palo u vodu. Žudeli su za nečim novim, boljim, kako su to naivno mislili. Nisu ni oni krivi. Naseli na Kirilove bajke. Neki na Kirilove, drugi na Fernandove. Zamislite kad se čak i Hans zadivio Fernandom. No, Hans je za sad bio još daleko od njih. A i oni će ga nasamariti, sledećih godina.

Kosta je brzim koracima, zadihanu, pa čak i nepristojno uleteo u kaštel. Zavida i sva za stolom ga zbunjeno pogledaše. Visok, lep srednjovečan čovek, već se borio sa svim brigama i emocijama koje su ga zadesili. Žene skočiše u pomoć bledom Kosti, koga samo što noge nisu izdale. Aleksa, koji beše već stasit momak, zabrinuto je prišao stricu.

- Kosta, zaboga, pričaj šta je bilo... - začuo se Milan.

- Ubili su ga...

Svi se nemo pogledaše. Jedino je Vera, odahnula, pošto je u prvi mah pomislila da je otac nešto saznao za njenu i Siminu tajnu vezu. Najmlađe, Bojka i Milicu, Jelka je pokušala da otera u drugu sobu. No, niko sem nje na to nije pomislio od tolike zbrke, pa ostadoše u trpezariji. Bio je utorak, 9. oktobar. Svi Bogdanovići okupili su se na ručku u Somboru. Samo je Kosta kasnio, otišavši sa prijateljom iz detinjstva u obližnju kafanu.

- Koga? - upitao je Aleksa, iako je slutio o kome je reč.

- Kralj je mrtav. - završio je, spustivši se na stolicu.

Zavida brzo ustade od stola i privuče stolicu do brata, pa sede. Zbunjeno je skupljao obrve i grizao usne, navalivši glavu na ruke. Samo su se čuli udarci kišnih kapljica o prozor.

- Je l' se zna ko je izvršio atentat? - stariji brat promuklo upita.

- Ne zna se još zvanično... - Kosta mračno pogleda u Fridrihov portret na zidu - ali svi dobro znamo ko je to počinio...

- Ko, striče? - užurbano će Aleksa.

- Oni koji mu već godinama zadaju probleme. Oni kojima ništa nije sveto, što bi hteli nešto, ali ni sami ne znaju šta. Oni zbog kojih je morao da uvede šestojanuarsku diktaturu...

- Eee do vraga, ma lepo nije trebao da ide u taj Marsej, ma znao sam da će biti tako. Predosećao sam. Pokušavali su oni to i ranije. - pričao je Zavida, ne slušajući brata.

Stari Milan je sve pažljivo slušao, gledajući u vino na stolu, koje je nedavno dobio na poklon od prijatelja iz Osijeka.

- Kosta, ti to misliš na one loše ljude iz Makedonije? - tiho, zamišljeno je upitao, izbegavajući reč ,,Makedonci". Nije želeo da ceo jedan narod umeša u zlodela nekoliko rđavih ljudi. A ono drugo je izbegavao, ono zbog čega mu je ova boca vina sada toliko bila omamljiva.

- I oni... a verujem i Antini Hrvati... - odgovorio je skoro kroz zube.

- Čuo sam ja da je naš Aleksandar zasmetao i Musoliniju. - počeo je German, uvijajući brke - On veli da će vratiti Rimsko carstvo, a Dalmaciju smatra italijanskom. Zato ne verujem da su Hrvati umešani u to, ipak se on mnogo borio za primorije.

- I šta će biti sad?

- Život se nastavlja, Aco. - optimistično će deda Milan - Prestolonaslednik Petar će odrasti i naslediti očevu krunu. Svet je nepredvidiv, ali se čovek na sve može prilagoditi. - nastavio je da priči deci koja su plašljivo gledala u očeve.

Kosta je oštro pogledao Zavidu. - Vraćamo se u Beograd još večeras. Moramo ispratiti kralja kako dolikuje. A posle... neka nam je Bog u pomoći. Vidim da ovo ne ide na dobro. - tiho mu reče.