April je utihnuo

xii

Na prvi opažaj, sve je izgledalo spokojno. Oblaci su se zaista razišli i bilo je lepo, iako je svuda naokolo blatnjavo. Nosili su štapove, pažljivo hodajući pokraj Dunav. Tu je tek bilo kaljavo. Oprezno su se sklanjali od obole. Reka je nadošla od silnih kiša, a uz to je bilo i veoma klizavo. Zato su radije šetali kroz travu. Momčilo je već pecao, bez straha sedeći na tronožcu tik uz reku. Noge su mu bile blatnjave kao i štap.

- Budalo, skliznućeš odatle, makni se. Baš si našao mesto gde će da pecamo!

- Dobar dan i tebi Milice. E ako ti ne valja, nađi bolje! Ovde ribe najbolje 'vataju.

- Nikad ne pecamo gde su ove kamenčuge – kako je prilazila Momčilu, malo je proklizala, ali je on prihvatio.

Pogledala je strmu obalu i ispod Dunav koji se kao đavo vijorio.

- Smotana si, bolje mi ne prilazi. – nije je ispuštao, dok se nisu odaljili od obale. Osmotrio je mladića od glave do pete, pa mu se prijateljski nasmejao. – Drago mi je da te ponovo srećem, Bojko. – pruži mu ruku.

- Pomaže Bog, Momčilo. – jako je stisnu, nabacivši smešak.

Na njegov pozdrav se namrštio. – Kakav Bog, ko u njega još veruje...

Milica mu uputi preteći pogled. Onaj pogled koji kaže ,,opet počinješ, prekini".

- Ima još takvih. – Bojko mu šaljivo odgovori.

- Oh, i vi ste poneli štapove. Sjajno. Ajde, dok mi to namestimo, neka Milica ode po gliste.

- Koliko vidim, imaš gliste. – pokazala je na metalnu posudu.

- Imam, ali sad nas je troje i to će se čas potrošiti. Jao da ste stigli malo ranije, da vidite kako sam se borio sa šaranom. Teška bitka, al' pobedi me! U vraga, došlo mi da sve bacim u pičku materinu. Iskadao mi i udicu i sve u đavola.

Namestili su štapove, pa seli na klupicu koju su napravili pokraj iznikle trave. Smeh se i ovde proširio kada su Bojko i Momčilo konačno počeli normalno da razgovaraju. Milica ih je veselo posmatrala i ponekad se dodavala u razgovor.

- Trza! – uzviknuo bi riđokosi, skočivši sa klupice. Brzo je otrčao ka štapu, okliznuvši se. Milica je odmah pohitrila ka njemu. On se pridigao, ispuštajući glasne krike smeha, sav od blata sa one strane kojom je proklizao.

- Uplašio si me. Nemoj više da izigravaš dvorsku ludu, hoćeš u Dunav da upadneš i to kod ovih kamenčuga?

- Ne brini, znam da plivam. Bojko, ova tvoja sestra mnogo voli da se svađa. Jesi znao to?

- Znam, znam. Takva je naša Mica.

- Ajde, sad se udružite protiv mene.

Posle nekog vremena na tlo je konačno stigla riba. Šaran od, kako Bojko kaže, oko dva kilograma. Nije bio velik, ali za prvi ulov sasvim solidan. Momčilo ga odmah ubaci u kantu koju je Milica pre toga pažljivo napunila vodom. Bojažljivo je gledala u mutnu reku i oštro kamenje.

Sunce je ponovo bilo na nebu. Tada je devojka skinula svoj tanki mantil, otkrivši lepu, sasvim običnu zelenu haljinu. Kosa joj se rasplela, pokrivajući bela ramena. Zanosno je podigla glavu uživajući u prvim aprilskim zracima. Momčilo se seti prošlogodišnjih događaja, koje je tako hteo da zaboravi. Srce mu opet zalupa jače. Mukom je pokušavao da sluša i prati Bojkove priče, ali su mu oči sve više padale na devojku koja se prepuštala suncu. Uzbuđeno je pratio svaku promenu na njenom telu. Nekada ih je noću zamišljao. A poznato je da tih noći nije oka sklopio. U početku bi mu bilo neugodno kada bi je sutra dan ugledao. Bojao se da nije u međuvremenu dobila moć da čita misli. Strast se samo još više povećavala kako je vreme izmicalo.