April je utihnuo

v

Nemac gustih obrva izabrao je sobu kao svoju, tamo gde je nekada bila Vera. Imala je lep pogled na ulicu, udoban krevet, radni sto, prazne police i prazan ormar. Još malo se osećao miris jorgovana koje je Vera unosila u svoju sobu svakim prolećem. Više nije bilo ni jorgovana, a ni Vere. Sada je devojačka soba bila napunjena papirima, SS uniformama, knjigama, mada ukućani nisu znali čime još, jer se u tu sobu nije smelo ulaziti. Potpukovnik odmah je zatražio ključ sobe i svaki put kad bi iz nje izašao, zaključao bi je i ključ stavio u džep kvalitetne uniforme.

Jedino je noći provodio u vili. Viđali bi ga samo jutrom. Nije ih pozdravljao, niti gledao. Samo bi izašao, eventualno klimnuo glavom ako bi mu se poged susreo sa nekim. Uvek je gledao ravno ispred sebe, ni levo, ni desno. Iako ga je Kosta prezirao, zavideo je njegovom čvrstom i odlučnom stavu. Kao da uvek zna šta radi, šta želi, siguran u svaku svoju odluku. I hodao je tako, ujednačeno, samouvereno. Šake bi postavio u blago skupljene pesnice, pa brzo u ritmu nogu hodao. Nije se smejao, barem to oni nisu primetili. Nije ručavao s njima. Kao da ga nije ni bilo, pomislila je jednom Milica. Možda je Vlasta bio u pravu?

Nekadašnja Verina soba bila je na spratu, prekoputa Miličine.

Prvih dana otkako se nepozvan gost uselio, devojka nije imala košmare. Mnogo je razmišljala o trenutnoj situaciji u vili, da je zaboravila na strah. Oko deset sati uveče, ušla bi u svoju sobu i gledala kroz ključaonicu. Tada se on vraćao, uvek u isto vreme. Mirno bi stao ispred vrata, ne sluteći da ga neko prekoputa posmatra, otključao ih iz prve, ušao, zatvorio i opet zaključao. ,,Zašto se zaključava? Zar misli da će ga neko od nas ubiti?", pitala se devojka.

Ali, kako su dani odmicali, a Nemac postajao samo senka bez ikakve upotrebe, Miličini košmari su se vratili. Još gori i strašniji. Budila se znojeva, uplašena, sa jasnim bolom u grudima. Trudila se da ne izlazi iz sobe, tako joj je naredio otac.

- On je tu, prekoputa tebe. Nikad ne znaš šta ti može uraditi, to je Švaba. Videla si koliko je ponosan. Pazi se. Ja ti lepo kažem da se preseliš kod nas – pričao je Kosta.

Nije pristala na preseljenje. A i zašto bi? Čovek kose boje karamele kao da nije bio zainteresovan ni za šta što je vezano za njihov dom. Ovo mu je bilo kao prenoćište i ništa drugo.

Ipak se trudila da noću ne izlazi iz sobe, iako je posle svakog košmara imala potrebu za vodom. Za bilo čim, samo da napusti tu groznu prostoriju koja se punila krvlju i demonima svaki put kada bi sklopila oči. Znala je da kad bi izašla u uzak hodnik, dobila bi još veću jezu. Onda bi pretrčavala stepenice i još bučnije se vraćala u svoju sobu i naposletku jako zalupila vratima. Možda bi se čuo i njen dubok dah od nedostatka vazduha i pretrpljenog straha. Probudio bi se, znala je, ili čak i ne bi spavao. Zapitao bi se šta je to, ili šta joj je, da li je luda, ili ima neku drugu bolest, plaši li se njega? Svakako bi znao da nešto nije u redu. A ona nije želela da se on pita bilo šta od toga. Jer nijedna njegova pretpostavka ne bi bila tačna. A njega ne bi zanimala istina. Ostala bi budala u srebrnim očima. To nije želela. Zato je trpela, kupovala sveće i čitala iznova i iznova knjige. Zaspala bi tek nešto pred zoru. Probudila bi se pre njih. Ali on je nekada ustajao i pre nje. Čula bi glasno odzavanjanje kožnih čizama niz stepenice. Brzo bi otrčala do prozora i gledala kako potpukovnik gustih obrva i spretnog, vojničkog hoda u maslinastoj uniformi nestaje u daljini automobila. Uvek ga je neko čekao, nekada i više njih.

Komšije su izbegavale vilu. Neki su zabrinuto gledali u Kostu, a drugi prezrivo. Ljudi vole da sude. Radiće to i bez razloga, ili će tražiti dlaku u jajetu. No, malo je bilo takvih. Pretežno su zaustavljali Kostu, pitali kako je i kako su njegovi. On bi zahvalno klimnuo glavom, odgovorio da je za sada sve dobro, te da Nemac ne pravi probleme, ali da svakako nije prijatno držati Švabu u kući. Nije bilo retkost da ga pitaju i za Veru. Gde je ona? Da li je dobro? Tada je samo odmahivao glavom, povlačio se, prećutao, nastavljao da hoda ukoliko je na ulici. Ceo Dorćol, a možda i šire, znao je da je srednja kćer gospodina Bogdanovića pobegla za džokeja Simu. Pukla je bruka, kako su pričale starice u prolazu. I to je već davno bilo. Dugo je prošlo otkako je poslednji put video. Jednom mu se učinilo da je bila na pijaci kad je on tuda prolazio. Ubrzao je korak. Teško je objasniti Kostadinov prezir. Daleko od toga da je mrzeo svoju lepu ćerku, ali ni blizu da se pomirio s tim što je pobegla za „vucibatinu". Nije želeo da prihvati da mu je zabola nož u leđa. Mlađi Germanov sin bio je mnogo tvrdoglaviji od starijeg. Prepričavao je to dosta puta, onih lepših vremena, za punim stolom, kako familije tako i hrane.