April je utihnuo

xi

1939. godina

Te godine se sve mutilo. Ništa nije bilo kao pre i to se jasno osećalo u vazduhu. Svi su slutili neku promenu, nešto što će se ubrzo deseti. Zima je bila hladnija nego pre, a proleće kišovito.

Bojko se spremao za vojsku, a pre nego što će otići, rešio je da će sa svojim pradedom posetiti strica u Beogradu. Tako mu je obećao. Bio je april kada su doputovali. Tokom ručka su se glasno smejali razmenjujući i prisećajući se priča iz detinjstva. Milan je srećno gledao u svoju unučad. Srce mu je bilo puno. Najmlađi unuk uskoro kreće u vojsku, možda i on kao Aleksa nasledi nešto od strica Koste.

Nadhnut svojom nacijom i ljubavlju za kraljom, mladić je sve više želeo da izvrši svoju dužnost za otažbinu. Dosta se uozbiljio za tih godinu dana. Shvatio je svoju obavezu prema Kraljevini Jugoslaviji. Stalno je pričao o njoj, ne onako mudro kao stariji brat, ali ipak zainteresovano. Zato je i tog proleća došao kod strica, ne bi li razmenio svoja mišljenja sa njim.

Tog tmurnog dana, dok je Bojko dugo pričao sa Kostom, Milica je svom voljenom dedi pokazivala knjige u svojoj sobi.

Milan je ozbiljno čitao naslove, stavljajući debele naočare. Mrštio se, vid je bio sve slabiji. To je jedino što se menjalo iz godine u godinu kod starca. Prošavši sve naslove i debele korice knjiga, osvrnuo se na svoju najmlađu unuku, skidajući naočare.

- Sačekaj tu, Mimo. Samo da donesem nešto. Ono što sam ti obećao prošlog puta. – mirno je rekao, izlazeći iz sobe.

Milica je znala o čemu je reč. Deda je uvek ispunio svako obećanje. Kao i sada. Posle nekog vremena, ušao je u sobu sa kožnom tašnom.

- Deda, ti si najbolji deda na svetu! – srećno je uziknula Milica.

- De, de, derane. Polako, nisam ti još ni pokazao šta sam ti nabavio.

- Deda, ne znam kako da ti zahvalim! Ti uvek sve nađeš!

Seo je pored svoje unuke, spustivši tešku torbu u krilo. Uzdahnuo, nasmejavši se na Miličino uzbuđenje. Izvadio je iz tašne prvu, debelo ukoričenu, staru knjigu.

- E, evo je prva. – opet je udenuo naočare na nos i namrgođeno iščitao naslov. – Jadi mladoga Vertera, Johan Volfgang Gete. – pružio joj crvenu knjigu.

Milica ju je gledala kao da iz nje niče magija. Ime Johan odzvanjalo joj je ušima. Dobro je znala ko je Gete, ali nikada do sada nije čitala ni jedno njegovo delo. A nije ni znala da se zove Johan. Već je unapred znala da će glavnog lika zamišljati onako kako zamišlja i Fridriha. Tog starog pradedinog druga koga je Mostanga odnela i koga je upoznala kroz duge priče. On je nikad nije napuštao. Misteriozni Švaba čiji je otac sve prepisao njenoj porodici.

- Sledeća je... aha, Ujka Vanja, Anton Čehov.

Preuzela je i tu knjigu, već zabrinuto gledajući u nju.

- Deda, a... Anu Karenjinu nisi pronašao?

- Uh, umalo da zaboravim. Tragao sam i našao sam je, ali..

- Ali? – prekinula ga je.

- Na nemačkom je. Davno mi je poklonio jedan prijatelj iz Austrije. Dugo je stojala na tavanu. Ma znam ja da to za tebe neće biti nikakav problem. Odlično si naučila nemački. Zar ne, Mimo?

- Neće, deda. Ali bojim se šta će tata reći.

- Što, pile dedino? Šta će Kostadin reći?

- Ne znam. Mislim, znaš već šta on u poslednje vreme misli o Nemcima.

- Pusti ti njega. On to samo priča, ali ne misli. Drži, evo ti Tolstoj. I da ih u radosti čitaš. A za Kostu, ne brini. Zar mal' je i on knjiga iz Štajnerove biblioteke pročitao kao mali.