April je utihnuo

v

1934. godina

Proleće te godine činilo se lepšim nego prethodnih godina. Da li je želelo da dokaže kontrast godišnjih doba i ljudskih dešavanja ili je to bila samo slučajnost? Dvorište porodice Bogdanović šarenilo se cvećem. Najprimetnije su bile crvene ruže koje je Jelka najviše volela. Zato je i naređivala da se još više ruža posadi ove godine.

Vera je ustala u ranu zoru, jer čitave noći nije mogla oka sklopiti. Hodala je po sobi, uzbeđeno gledajući haljine. Onda naprosto sednu i dohvati se papira. Nije više mogla da drži svoja osećanja u kavezu. Mučila su je, želela je da ih se otarasi. Da ih konačno kaže, mislila je neka bude šta bude. Onda je pisala, pa cepala papir i tako cele zore. Dok najednom ne primeti cvrkut ptica, te radosno otvori prozor i kroz širok osmeh pogleda šareno dvorište. Dan je u svakom pogledu bio lep, a posebno za Veru.

Danas je Sima imao trku na koju je lično pozvao da bude njegova podrška. Kada joj je to rekao, devojka umalo nije pala od silnih osećanja. Bilo je toplo veče kada je šetala pored crkve Svetog Aleksandra Nevskog i u daljini ugledala poznat osmeh ispod crnih, tankih brkova. Nije mogla obuzeti svoje devojačko srce, kada joj je prišao. Sagnula je glavu i setila se svojih misli koje je poručila sebi nekoliko dana pre tog susreta. Obećala je da više neće misliti o Simi. Želela je da posluša očeve reči. Pokušavala je da stvori loše slike, posledice koje bi načinila sebi ukoliko bi se upustila u korak sa ovim čovekom. Bila je to velika unutrašnja borba. Razum je rekao ne, a srce se duboko protivilo toj odluci. Bolelo ju je, dok najednom nije odlučila da više ničeg neće biti i da više hipodrom neće posećivati. Sve je to tako stajalo, dok joj ovaj nije prišao. Onda sve odluke padoše u mutnu vodu i iz glave sve razumno ispari. Tako valjda funkcioniše devojačko srce.

Spustio je siv šešir, šireći usne, nagnuo se i ostavio poljubac na njenoj beloj, maloj šaci.

- O kako divno veče, a postade još divnije otkad ugledah Vas, gospođice Bogdanović. - šeretski joj se obrati, polako puštajući njenu šaku.

Nije odolela, a da ne otkrije svoje bele, zdrave zube. U njoj se stvarala apokalipsa emocija. Svake njegova reč vezla je njeno srce.

- Dobro veče, gospodine Ristiću. Slažem se, baš prijatno veče za ovo doba godine.

- Krenuli ste negde?

- Zapravo... da. Krenula sam kući, kasno je. - pogledala je na svoj ručni sat.

Namrštio je brk i gledao njeno lepo lice kroz guste, crne trepavice.

- Svaki put kad se sretnemo, Vi žurite negde.

- Možda je to zato što me uvek srećete u predvečerima. - nasmešila se, pokušavajući da umiri njegove namrštene obrve.

- I to što kažete. Eto, ja Vas pozivam da u nedelju dođete i budete moja podrška na trkama. Tada valjda nećete žuriti.

Ponovo sagnu glavu, kada joj plavi uvojci padoše na lice. - Sigurna sam da imate draže podrške od mene. - reče, pa čim shvati šta je zborila, pokaja se što je tako providno postupila.

- Što to pričate, gospođice Bogdanović? Zar se od Vas može imati draža podrška? Veoma grešite i veoma me ljutite. Pa ja u poslednje vreme od Vas ne mogu normalno da jašem. Samo se osvrćem i gledam unaokolo po tribinama ne bih li Vaše zelene oči ugledao međ' onom masom. - svojim dugim prstima, dodirnuo je njene rumene obraze i vratio nestašni uvojak kose.

Uzbuđeno je podigla pogled, te se susrela sa njegovim vatrenim, crnim očima.

- Nemojte me lagati, gospodine Ristiću.

- Sada me vređate. Eto, ako lažem, dabogda u nedelju poginuo zajedno sa vrancem.

- Zaboga! Ne prizivajte zlo! - uznemireno povika, dok joj se strah uvlačio u koske.