April je utihnuo

DRUGI DEO - i

1941. godina

Otuđenost. Možda je to jedino osećanje koje sam imala tih godina. Ništa me više nije čudilo, nijedan događaj nije me iznenadio. Nešto mi je govorilo da to tako mora biti.

Jer posle onoga što sam sebe ubeđivala da nije moralo biti, sve sledeće je bilo kako mora biti. Da sam trčala brže, da li bi danas bio sa mnom u ovom zagušljivom podrumu? Ljudi su zastajali pored Bojkovog groba iako ga ne znaju. Kažu da je najlepši mermer na somborskom groblju. Da li se uopšte u tome može takmičiti? Mada, čim sam to načula, sasvim slučajno kod Mačkove kafane, znači da je moguće.

Ništa više nije bilo kao pre. Posle Bojkovog odlaska, ubrzo je od silne tuge za njim otišao i Milan. Za tih par meseci posle mladićeve nesreće, deda je ostareo brže nego u poslednjih deset godina. Ne samo u izgledu, već i u psihi. Počeo ja da priča nepovezane priče, često prizivajući Fridriha, u nemoj molitvi kad kad spominjući Mostangu. Povezala sam to odmah. Još kao mlad doživeo je da mu se neko blizak utopi u reku, a to mu je obeležilo i kraj života. To sam shvatila, zapravo, onda kad sam pročitala onu jedinu knjigu na nemačkom jeziku u našoj kući. Njegov poslednji poklon, koji me je podsećao na poslednji dan bezbrižnog života. I tamo se spominje prokletstvo koje zapečati čovekov život. Naime, ko je čitao Anu Karenjinu, zna o kom vozu pričam.

Da nije došao, možda bi sve bilo drukčije. Koga lažem...

Ja sam kriva što sam htela da onog odvratnog dana idemo na pecanje. Ja sam kriva što ranije nisam stigla do njega kad me je zvao i što ranije nisam dotrčala do oca. Nego sam se kao dete uplašila Momčila. Nisam shvatila da sam još jedan život ugrozila. On je taj koji je uhvatio mrtvačko telo i izneo ga na kopno i pokušao da ga povrati u život. Taj prizor nikad neće nestati iz mene.

Otac i ja stižemo, a na onom blatu, sav mokar, slepljenje riđe kose, Momčilo drhti kao vrba na vetru, držeći krvav leš. Izgubio je dah kad nas je video. Nije znao gde je. Kao da nas prvi put vidi. Nisam ništa rekla. Ni sutra, ni prekosutra, ni za nedelju dana, mesec...

Onda je otišao. Pitala sam Anđelku gde joj je sin, rekla je da ni ona ne zna. Ta sitna žena postala je još sitnija. Skupila se i postala providna kao voda, ali ne kao crven aprilski Dunav.

Slagaću vas ako kažem da noćima nisam spavala od tuge. Nisam spavala od straha. Smežurani, bledi krvavi leš u kom je nekad počivao moj brat, i dalje me juri u snovima. Čujem ga kako mi dovikaju, prebacuje... ,,Zašto nisi bila brža, Milice? Zašto si dopustila da me proguda Dunav? Zar se tako ide na pecanje, sestro moja mila?"

Ponekad se tu pojavi i visok riđokosi mladić u crnom odelu. Samo stoji i posmatra kako me leš guši. Ako je i Momčilo na mojoj savesti, onda iz ovog vrtloga ne vidim kraj. Da li se ubio? Zašto se nikome ne javlja?

Bila sam glupa. Razmažena, lepo je to rekao onog dana. On me je voleo. A ja sam uvek htela nešto više. Knjige su me upropastile. Previše sam živela u mašti u kojoj je svet grlio ljude. Nije svet kriv. On će postojati i bez nas, a mi bez njega teško da možemo.

Primećivala sam očevu patnju zbog mene. Ali ja sam tada najmanje želela sažaljenje. Više sam u tom trenutku cenila Jelku koja je došla i hladnokrvno rekla - Ti si kriva što se ovo desilo... rekla sam ti da ne ideš...

Pre sam mislila da su racionalni ljudi budale. Sada znam da su racionalni ljudi pametni.

Teško sam se suzdržavala da ne zaplačem pred Kostom. Ali ipak nijednom nisam suzu pustila pred njim. Nije više spominjao april 1939. Nisam ni ja.

Nesreća se za nesrećom niže. U septembru je Nemačka napala Poljsku. Ja te dane više pamtim po pradedinoj smrti. Za njim je retko ko zaplakao. Valjda su svi isplakali sve iz sebe kada je otišao nikada nepostali vojnik. Svi su očekivali da će i matorac za njim. Oprostite, mutno se sećam tih slika. Gde je bio Aleksa, Vera, Radmila... toga se stvarno ne mogu setiti.

Pate i oni. Ali njih ne peče savest.

Sad je jun. Ništa naročit. Mislim, ako ne gledamo te novodošle ljude u našu državu. Vrlo su mladi. Neki su dosta grubi, a drugi kao da ni ne znaju gde se nalaze. Kao da su ih samo bacili iz aviona ovde.

April je bio čuveniji. Čuli ste sigurno o tome. Padale su tada bombe po Beogradu. Gužvali smo se u podrumu. I dalje osećam miris mahovine. Vera me je čvrsto držala za ruku, u molitvi izgovarajaću džokejevo ime. Nedugo posle toga, strani vojnici koje sam ja perfektno razumela, ukoračili su u naš grad, a i državu. Malo pre sam ih pomenula. Pošto je sad jul, jelte.

Uz tu vojsku, pojaviše se i neke razne vojske. Meni su najmrskije bile one sa crvenom zvezdicom na kapici. Zbog njih su stranci često vukli nedužne starosedeoce po ulici. Sve tiše, ali i sve češće se izgovaralo Staljinove ime. Proklet da je. A mladog kraljevića svi omrzaše. Kao i njegovog oca. Bili su im dobri kad su bili niko i ništa.

Našu vilu kao da je Bog čuvao. Skoro nikakva šteta nije joj naneta. Često je predstavljala pažnju stranim oficirima koji su smeštani u Beograd. Pričalo se da će se neki od njih i doseliti kod nas. Sem vile, odgovaralo im je što svako od ukućana zna njihov maternji jezik. Momčilo je onomad imao pravo, bili smo povlašćeni. No, tih za nas, prvih godina rata, u kuću nam se niko nije doselio.

Aleksa je otišao sa kraljevom vojskom. Pisao je to stric ocu iz Sombora. Kaže da Mađari tamo prave veliki problem. Mi pod Nemcima smo najbolje i prolazili.

Ponekad sam gledala u te njihove maslinaste uniforme sa orlom na grudima. Dopuštala sam sebi da nekad maštam zamišljajući kako je baš Fridrih Štajner izgledao kao jedan od njih. No, ipak nijedan nije odgovarao mojoj slici Fridriha. Ili su bili previše plavi, ili uopšte ni nisu bili plavi. Neki su mi izgledali sasvim isto. Kada bi se previše zagledala u te vesele prolaznike, Jelka bi me snažno povukla za rukav i pripretila mi pogledom.

- Kako to gledaš u neprijatelje? - besno bi tiho vikala, ako je to ikako moguće tako nazvati, kad bismo se vratile u vilu.

Vila je tada za Bogdanoviće bila sklonište, jer Kosta nije prihvatio da sarađuje sa Nemcima. General koji komanduje u Srbiji je znao da je moj tvrdoglavi otac odlikovan u Velikom ratu i jasno je osetio njegovu gordost. Ponudio mu je da bude prevodilac i tu i tamo zavodi red po Dorćolu. Postiđen zbog očeve reakcije, poslao ga je u zatovr, ili šta god bilo to čudo zbog kojeg moj otac nije dolazio kući.

Uplašila sam se i tad prvi put legla u posetlju ne misleći o aprilu 1939. Tada sam mislila o aprilu 1941.

Nakon nekoliko dana, Kosta je bio pušten. Nije nam pričao mnogo o tome, pa čak ni meni. Imao je tu i tamo neku modricu, ali mi i dalje nije jasno kako su ga pustili. Sigurna sam da moj otac ima debele veze, za koje ja još uvek ne znam.

Zapitam se, šta bi deda Milan rekao da je poživeo još neku godinu. On koji je toliko cenio germanski narod. Zapravo, verovatno bi se dobro snašao u ovom gustom vremenu. Pradeda je zasigurno znao više o nemačkoj umetnosti od nekih Nemaca ovde.

Nisam toliko ni videla šta se dešava oko mene. Izlazila sam iz kuće samo kada je moranje. Prepustila sam se svetu knjiga. Nekad sam čitala po ceo dan, a noću smišljala neke svoje priče, bežeći od stvarnosti. Mašta je postala sve prisutnija u mom životu, a života bez nje skoro da nije ni bilo. Ona je moje utočište iz porušenih zgrada i tuđih sudbina koje su se nizale izvan ovih zidova. Ne žalim se. Ja sam to birala.

Sad moram da idem iz ovog smrdljivog podruma. Ne živim ovde, samo tu ponekad ispišem neku rečenicu na papiru. Podseća me na bombardovanje i Jelkino kukanje.