April je utihnuo

xix

jun 1943.

Vlastimiru Kotrnoviću jun je bio poprilično vruć. Prolazio je dorćolskim ulicama nekada i po petanest puta na dan, iako mu se kuća nije tu nalazila. Svi su sumnjali da traga za nečim. Ali kada bi ih pitala za čim, ćutali su. A verovatno da su znali. Za Vlastu se jeste pričalo da je ,,brljkast" otkako se rodio, pa i sad kada mu je kosa seda, ali niko se ne bi složio da je glup. Odavno je on bacio oko na zgradu preko puta poznate vile Bogdanović.

Ćutalo se o Vasi. Nekada bi ga žene pomenule, tiho na ulici, dok jedna drugu pitaju o zdravlju i tu i tamo o deci. Vasa Ratkov, kažu da je sinoć prebacio onog malog, sećaš se što je večito bio musav kao beba.. E, jadnik, ostao bez sina, a ženu mu nisam videla još otkako se sve to desilo one lude godine. Kažu da se ubio, nije mogao da podnese što onog Bogdanovića pojela reka. Siroto dete, neka mu Bog dušu 'prosti. Ćuti, eno ide Švaba. Pa bi se skriveno obe prekrstile.

Vlasti postade sve veća muka od tog „heroja", kako ga zovu ovi što šapuću. Nije to herojstvo, htede da im se prodere. Nije herojstvo to što su jutros u Dunavu pronađena dva nemačka leša. Ma dođe mu da uzme i onu vazu što na stolu stoji, pa da njome zvizne Tomu koji na licu uvek ima podsmeh. I uđe brzim korakom u kafanu. Seo je za prvi sto uz otvoreni prozor. Da može da dobro motri i tamo napolju i ovde unutra. Nedelja, puno, iako rat traje u punom odjeku. Ne bi Srbi u kafanu prestali da idu ni kad bi se u vatru pretvorila. Čuturice, voda, pokraj nekog zalutalog nemačkog vojnika špricer, a ima i dečaka koji pije sok od višanja.

Naruči i Vlasta po jednu ljutu rakiju. Skinu šešir, mlateći ga tako da se hladi. Curi mu znoj niz lice. Podvrće rukav. A Toma ga sa onog kraja kafane posmatra. Ovog puta bez smeška. Namrštio se, samo što ne cokne. One novine koje je do malo pre čitao, sada je ostavio po strani.

Zagušljivo u kafani. Sparina. Juče padala kiša, danas ogrejalo sunce. Pa sve isparava. A tako i Vlasta ima osećaj kao da je sa vodom i Vasa ispario. Koji mu je ovo put da je išao do one sirote žene, a da joj muž i dalje nije kod kuće.

- Ma velite još nije došao? – pitao bi, drskim, sve glasnijim tonom. Anđela bi samo odrično klimnula glavom. Ta bleda žena, koja nestaje kao kiša u pustinji. Još više je omršavela, propala, izbledela. Da ne izgleda kao živi leš, Vlasta bi je odavno strpao u zatvor. Ovako, imao je malo razumevanja. A i to razumevanje polako je nestajalo. Sve je gledao kroz prste, ali ove utopljene Nemce ne može. Donoseše mu rakiju. Ispi je u jednom zamahu, pa poruči još jednu. Pogledao bi i on Tomu, ali ga ta briga sad nije mučila, iako je sumnjao da ovaj zna.

Podiže se Toma sa stolice, pa priđe Vlasti i sede.

- Vlasto, mani se ćorava posla – poče mirno – Nema više Vase, valjda i sam vidiš.

Kotrnović namršti brk i ispi i drugu rakiju. Udarao je prstim o sto. Taman kad htede da zapali duvan, naiđe onaj koji mu najviše živce iritira.

- Pohapsiću vas ja sve. Jednog po jednog. Dosta ste me svi zajebavali. Vlasta pomaže, pomaže, a vi svi za Vlastu da je ulizica. Uvukao se Švabama u dupe! Tako velite. Brišem arijevske guzice! Radi sa gestapovcima, kolje sopstven narod. Misliš da ja sve to nisam čuo, Tomislave? Misliš da Vlasta uši nema?

- Htedoh da kažem...

- Ma ne zanima mene više šta vi hoćete i imate da kažete! – lupi rukom o sto, na buku svi iz kafane pogledaše – Ja sam njega svakog dana upozoravao, pričao. Nemoj Vaso! Tako sam mu kazao. Nemoj Vaso, najebaćemo svi! Pobiće nas ko zečeve! Al' jok. Misli on samo na sebe. Boli njega dupe i za ženu i za onog malog Momčila što kažu da se ubio.

Usprotivi se Toma.

- E, tako vala nije! Sram da te bude, kako tako pričaš o čoveku koji je dete izgubio!