April je utihnuo

ix

Upamtila je taj broj, iako se nije okrenula, već samo nastavila da hoda. Njegov smešak tankih usana ulio joj je samopouzdanje. Podsetio je na davne priče koje joj je pričao deda Milan. Na prkosnog, mladog, lepog Fridriha, kako ga je opisivao.

„Ne znam, kojim bi vam rečima opisao tog mladića", pričao je Bojku i njoj, „Da vas ne lažem, mi Švabe nikad nismo smatrali lepim ljudima. Posebno ne njihove žene. Onako plavušnjavi, bledi, ki ka da su iz groba ustali. Nekako, ništa posebno nisu. Ali on je zaista, ruku na srce, bio lep mladić. Mnoge su se curice okretale za njim, i naše, i švapske i madžarske. Imao je to nešto. Kosa mu nije bila plava, ni nju ne znam kako da opišem. Nit svetla, nit tamna. Nit crna, nit smeđa, nit plava. Žućaksta, ma kako da reknem, kao karamela, što vam je deda ondak kupio. Leti bi znala da posvetli od sunca, doduše, ali više mi je ovako ostala u sećanju. Imao je plave oči, ali i one su bile neobične. Ma sve na njemu je bilo drukčije, nekako posebno. U licu nije bio bledunjav ka ostale Švabe. Daleko od toga da je bio crn, beo, znao je ponekad da se zacrveni u obrazima. A izgledao je kao da uvek usta drži stisnuta. I nikad nismo znali da l' mu je to tako prirodno, ili to radi tek tako, iz dosade. E, ja sam bio viši od njega, to pamtim, i krupniji ovako. Fridrih je bio jak, imao čvrst stas i ujednačen hod, kao oficir, iako je bio sitniji. Ne sitan ko žena, ali ja to ovako pričam, u odnosu na mene. Te ko ga nije upoznao, za njega je uvek mislio da je uobraženko. A nije bio, Boga mi. Drugovao je više sa nama Srbima, nego sa njegovim Švabama. I sve je nekako više na nas sličio, nego na njih. Znate, oni su vam u moje vreme bili gospoda. Fridrih je bio skroman. Te, sad se setih, kako to da zaboravim! E, a što je obrve im'o, to je tek čudno. Nit su sastavljene, nit su rastavljene. A iste one boje ko kosa što mu je. Onako, ne preširoke, ali duge i guste. Uvek su upadale u oči. Volela ga žene zbog toga!"

Da li je sad deda sa Firdrihom, pitala se. Otkako zna za sebe, zna i za tog podunavskog Švabu, čiji je otac ostavio imanje njenom pradedi. Uvek je bio kraj nje, iako ga nikad nije upoznala. Fridrih, lep i zgodan mladić. U detinjstvu drug iz mašte, a kasnije i prva simpatija. Uživala je slušajući priče o njemu. Ali kako ih je deda Milo napustio i priče o Fridrihu se nestale. Plakala je kada je prepričavao tragičnu smrt Štajnera i surovu Mostangu. Te kao da ju je ista sudbina dočekala one 1939. godine. Da kao njen pradeda pati za voljenim što se udavio u surovoj reci. Odavno nijednu priču o njemu nije čula. Sve ređe su joj se njegove slike javljale u glavi. Dunav je sa sobom odneo Bojka i platonsku ljubav prema Nemcu iz dedinih priča. Skoro da je i zaboravila kako ga je to beše zamišljala. Sve dok se slika Fridriha nije pojavila na kućnom pragu u SS uniformi. Ali to nije Fridrih. On samo izgleda kao on. To je Joahim Vinter, nacističku potpukovnik, neprijatelj i okupator kako kuće Bogdanović, tako i Jugoslavije.

Zabolela je glava od silnog razmišljanja. Šta se to događa sa njenim osećanjima? Vrtoglavica. Brzo se sručila na baštensku stolicu, držeći u rukama knjigu. Onu knjigu koju je on dodirnuo zajedno sa njenim prstima. Ludost, zvocala je samoj sebi. Odhnula je, pa izdahnula i tako nanova. Ali bujica „ludorija" nije prestajala. Ubeđivala je sebe rečima: nacista, ubica, okupator, neprijatelj. Nacista? Jeste. Ubica? Nisam to videla, nemam dokaza. Okupator? On nije učestvovao u akciji 1941. godine. Neprijatelj? Ali ništa loše ne radi. Kako je onda neprijatelj? I onda je nanova iste reči ponavljala, pa ih opravdala i ukrug. Ma to je zbog Fridriha, nadala se. I zbog onog sa knjigom. Proći će.

- Milice! – glasno vikanje proširilo se baštom.

Podigla je glavu, još uvek ošamućena od vrtoglavice. Sunce je opeklo. Kosta se približava. Izgleda ljuto. Strog izraz lice ne menja se ni kad se približi i sedne do nje.

- Video sam te malo pre – gorko reče.

Milica zbunjeno gleda u oca. Sluti o čemu je reč. Slike Verine zabranjene ljubavi menjaju joj se u glavi.