April je utihnuo

x

- Herr Standartenführer, das ist sein Bruder – pokaza prstom na mladića kovrdžavih vlasi.

Potpukovnik Vinter ga odmeri. Nije mu više od osamnaest. Drhti kao grana pred momčadijom u vermahtovim uniformama. Neki se kikoću i zadirkuju ga. Konačno su ga pronašli.

- Was ist sein Name? – upita svojim strogim tonom, mršteći usne, namerno ne gledajući u ushićenog folksdojčera.

- Kako se zoveš, čobane? – viknu na mladića.

- Spasoje... – jedva promumla.

- Er heißt Spasoje

- Ich hörte – ponizi ga i podiže glavu, nastavljajući da posmatra Spasoja. Sitan je. Ovako uplašen podseća na dečaka tek izašlog iz školske klupe. Znoj mu klizi niz čelo i ubrzano diše. I on gleda u nemačkog, namrgođenog potpukovnika. Sluti da ga uskoro neće biti. Proklet bio Dinko koji ga je odao svom bivšem komšiji, sadašnjem vojniku divizije Princ Eugen, Stefanu Riteru.

Stefan sav zadovoljan stoji pred potpukovnikom, iako ga ovaj ne vidi u prostoru i vremenu. Zamišljen je. A kad razmišlja, često mu usne stoje namrgođeno, nekako stisnuto. Kao da će svakog trenutka izvaditi pištolj sa opasača i pucati Srbinu u glavu.

- Bist du sicher, dass sein Bruder zu den Partisanen gehört? – konačno skloni pogled sa Spasoja. Ovaj se uplaši kad potpukovnik oteže ruku, misleći da uzima pištolj. Mesto toga, uzeo je cigaru i upaljač.

- Ich bin sicher, Herr Standartenführer.

- Frag ihn, wo sein Bruder ist.

- Pričaj, gde ti je brat?! – vikao je Stefan, uzimajući palicu. Joahim na to brzo podiže ruku, dajući znak da prekine nasilje koje htede da započne.

- Ne znam – Spasoje promuklo odgovori, sve više mokar od drhtavice.

- Was hat er gesagt?

- Er sagte, er wisse es nicht. Jetzt wird er sprechen... – zareža folksdojčer, ponovo se hvatajući za palicu.

- Halt! – viknu potpukovnik na Stefana - Er weiß nicht, wo sein Bruder ist und das war's. Lass ihn gehen.

Svi zbunjeno pogledaše u gracioznog Nemca, uključujući i Spasoja koji ništa nije razumeo.

- Aber herr Standartenführer, er weiß, wo sein Bruder ist. Er lügt!

- Soldat, willst du meinen Befehl nicht ausführen? Ich sagte, lass ihn gehen!

I Stefan i Spasoje zadrhtaše od Joahimove vike.

Tako Spasoju te noći osta glava na ramenima. Otide svojoj kući i svojoj majci. Znao je gde mu je brat. Znao je i gde su partizani. Ali ko bi brata rođenoga odao opasnosti? Makar i mrtav završio. Spasoje je imao sreću po imenu. Te noći mu se ukazao spas, taj čudan, šarmantan, strog, ali mlad Nemac. Začudio se što ga je poštedeo. Čuo je razne priče o tome kako neposlušni seljani stradaju od okupatora. Njemu ni dlaka sa glave na zafali. Da li mu se trebao zahvaliti? Nije mu na pamet palo da ga je potpukovnik poštedeo zato što je štitio rođenog brata. A kome bi to i palo na um?

Joahimu se smučio Beograd. Teško gleda beskorisne folksdojčere. Umesto da se bore na frontu protiv Sovjeta, oni glume heroje tako što napadaju nedužan narod. I sebi se smučio. Šta traže u ovom gradu? Zašto ga već jednom ne premeste? Ne voli jugoslovenske partizane i zna koliko su povezani sa sovjetima. No, ne želi da se sa njima bori odavde. Prvo SSSR, pa onda sve ostalo.

Prema svima je nepovorljiv. Drži se podalje. Sve je u o ovome gradu čudno i nikome se ne sme verovati. Srpski narod ga iz dana u dana iznenađuje. Čas su poslušni kao bubice, čas su buntovnici puni agresije i inata. Nikada se sam ne vraća vili Bogdanović, iako to želi. Žudi za samoćom. Ne daju mu da noću šeta sam. To je opasno, koliko god žandara po ulici bilo. Beograd je grad u kome ništa nije nemoguće. Toga je i sam svestan.