April je utihnuo

xii

Začulo se kucanje. Tri puta, polako. Prvi put je mislila da joj se učinilo. Drugi put je zadrhtala. A treći put je iskočila iz kreveta.

Polako, tiho što tiše ne može, otvorila je vrata. Da ne daj Bože to ne čuju njeni roditelji. A ispred njih stojao je on. Elegantan i arogantan, kako u svakom momentu izgleda, čak i kad je najočajniji. Podigao je guste obrve u znak pozdrava. Htela je samo da mu pruži knjigu, zatvori vrata i vrati se na spavanje.

Ali on to nije hteo. Nije ga ni zanimalo šta ona hoće. Kao oficir, počasni arijevac i vođa, uvek se vodio instiktom. A večeras mu je taj instikt šapnuo da treba da uđe u njenu sobu. Samo je ušao, onako kao da je taj prostor upravo osvojio u bici. Odmeravao je svaki ćošak i na kraju se, gotovo svečano, spustio na njen krevet i seo.

- Jesam li te probudio? – tiho upita. Ovakvi razgovori usred noći moraju biti nečujni.

Odrično je klimnula glavom, zatvarajući vrata. I dalje joj je neprijatno da pred njim stoji u spavaćici. Ponovo oseća toplotu na sebi koju prouzrokuje njegov radoznao pogled. Uzima knjigu sa police i pruža mu.

- Danke – zahvaljuje se dok uzima knjigu i u mraku nazire rečenice na prvim stranama – Odakle ti ova knjiga? – pogleda na prazno mesto do sebe – Sedi.

Sela je do njega, slučajno dodirnuvši njegovo koleno svojom golom nogom. Elektricitet...

- Pradeda mi ih je poklonio pre nekoliko godina. Vor dem Krieg.

- Pradeda? Da li je još uvek živ?

- Ne. Umro je odmah nakon što mi se brat udavio.

- Od tuge?

- Tako nekako.

- Kako se zvao?

- Milan - Prošaputao je njegovo ime sebi u bradu. Voleo je da izgovara nove reči i tako uči druge jezike. Mada ovo nije zvučalo toliko nepoznato. Znao je za Milana Nedića – I gde je nabavljao knjige na nemačkom?

- Svuda. Često je išao u Budimpeštu, Beč, pa nekad čak i u Minhen. U Minhen je išao dok je bio mlad.

- Pretpostavljam da zbog njega ovako dobro znaš nemački.

- Moglo bi se reći. Bila sam baš mala kada me je vodio na časove nemačkog. A i on me je sam učio. Svako leto sam provela u Somboru. Uveče bismo seli pod trešnju, najčešće samo nas troje. I tad bi nam pričao o svemu i svačemu. Mladosti, pričama iz naroda, ili uopšte o životu. Ili bi nas učio nemački, ili pričao o književnosti, ili konjima.

- Vas troje?

- Bojko, pradeda Milan i ja.

- Voleo je konje?

- Više od svega. To je nasledio i njegov sin German, moj deda. Tatin otac.

- I ja volim konje. Pričao sam ti da sam želeo da budem u konjici. Stalno sam išao na hipodrom u jednom mestu do Berlina da jašem. Ne razumem... German, to mu je ime?

Klimnula je glavom.

- To je često ime kod Srba?

- Ne. Moj pradeda mu je dao to ime u čast jednog Nemca.

- Pričaj mi o tome – znatiželjno je načulio oči.

- Duga priča – odmahne rukom. Jelka joj je rekla da to ne sme nikome da priča, a ni sama ne zna što. Već se izlajala.

- I noć je duga.

- Noć je duga ako ne spavaš. A ja ne bih da sutra ceo dan provedem u krevetu, spavajući.