April je utihnuo

ii

1930. godina

Nestašna devojčica, musavih, punih obraza šetala je vojvođanskom ravnicom. Stričevo imanje joj je uvek bilo bliže srcu od svog doma na Dorćolu. Netaknuta priroda kakvu ju je Bog spustio na ovo parče zemlje, činilo joj se mnogo lepše od ,,kamenog grada" kako ga je zvala. Beograd je postajao lepši grad, svake godine obogaćeniji nekom lepom, raskošnom zgradom koja je odavala počast arhitekturi. Dete od jedva pune jedne decenije života nije moglo tako lepo da sagleda umetničko stvaralaštvo, pa su joj konji deda Mila galopirali u glavi više nego dosadni časovi klavira ili nauka.

- Milice, miči mi se s puta, inače ću te probosti ovim mačem!

- Ajd, probaj ako smeš, Bojko! Kakav ti je to mač? Ja sam napravila bolji mač od tebe, barabo!

Taman kad devojčica ponosno pruža dasku, sekirom naoštrenu na vrhu i dole začukanu ekserima, njen stariji brat od strica joj ote drvo i poče brzo bežati.

- Razbojniče jedan, vrati mi mač! Bojko! Reći ću te kod dede!

Nemoćno je trčala za bratom čija je brzina bila nedostojna njene. Shvativši da ga ne može sustići, besna i tužna navalila na stablo stare lipe. Nekoliko trenutaka provela je boreći se za vazduh i gledajući Bojka kako je zadirkuje u daljini, pa se namršteno okrenula i iz sve snage šutnula drvo. Umesto da oseti odlazak besa, osetila je jak bol u stopalu. Bojko je već ispustio mač i dotrčao do nje.

- Šta radiš to, zaboga? Šta ti je lipa skrivila pa da nju udaraš?

Na devojčicinim zelenim očima navrle su suze od bola i besa koga se nije mogla osloboditi.

- Ti tupane, ne znaš ni da se igraš! Vrati moj mač! Inače ću sad tebe da izudaram!

- Ma nemoj, a gle, ti to cmizdriš? Pa da, devojčica.

Milica se ježila kada bi je neko nazvao devojčicom. Uvek je sebe smatrala jakom i mrzela je haljine koje joj je majka kupovala. Glasno bi protivnički ciknula, protiveći se majčinim rečima da je kupila lepe haljina. Samo bi rekla ,,ja hoću da budem kao tata, da idem da se borim sa avetima", na šta bi Jelka samo zakolutala očima. U kasnim satima gde je ostajala sama sa svojim suprugom, govorila bi mu da smanji svoje ratne priče ćerkama. Pravdala se da imaju prevelik uticaj na njhovu najmlađu kćer, Milicu.

Odskočila je i uhvatila Bojka za kosu.

- Pusti me! To boli! Pusti mi kosu, reći ću te kod oca!

Začuše blage zvuke kopita konja i oboje podiguše čupave glave. Na vranom konju bio je uskoro pravi mladić, Bojkov dve godine stariji rođeni brat Aleksa. O njemu se u obe porodice pričalo sa dubokim poštovanjem. U njega je Zavida najviše ulagao, već počevši da školuje u Beču. Tada beše leto, pa je i on bio u svom domu.

- Šta radite to? - upitao je strogim, već dosta dubljim glasom otkad ga je Milica poslednji put videla.

Najviše je volela leto jer je najveći deo njega provodila na stričevom imanju. Po ceo dan bi se igrala sa Bajkom, koji je bio tek dve godine stariji od nje i najbliži njenim godinama. U kaštelu bi se predveče okupili oko staro deda Milana i terali ga da im priča o danima kada je on bio dete. Starac bi se nasmešio i srećno im pripovedao o svojim detinjskim danima na imanju Šnajdera, dok je još uvek bio samo sluga te plemićke dinastije. U neki mah, koliko ga je radovala znatiželja svojih praunučadi, toliko ga je i plašila.

- Deda, ajde nam pričaj ono kad si sa gospodinom Fridrihom razvalio kokošinjac.

- Daj bre Bojko, toliko smo slušali tu priču da znamo i sami da je pričamo. Deda, deda, pričaj nam nešto što nam nisi pričao.