April je utihnuo

iv

Sneg se već zabeleo dorćolskim ulicama. Jedno od omiljenih doba ljudi. Čari prvih pahulja ne mogu se porediti sa drugim godišnjim dobima. Makar i ne voleli zimu, njihov ples je neizbežan. Svako se makar malo poraduje prvom belom prekrivaču. Mrak je pao, a fenjeri su zasvetleli. Dve mlade devojke, obučene u duge kapute i noseći najmodernije kape, šetale su zabeljenim trotoarom. Malo, po malo, pa bi se zakikotale, prekrivajući usne crnim, kožnim rukavicama. Izgleda, da hladnoću nisu osećale. Toplina unutar srca bila je mnogo veća od spoljašnjeg leda.

- Julo, znaš da mora da se vratim do večere. Ne znam da li je ovo dobra ideja. A i uostalom, možda nije ni došao. Hajde da se vratimo.

- Ne kvari sad sve. Joj... eno ga! Jesam ti rekla da će doći! Ajde, mila, srećno, ja te čekam ovde.

Vera je nervozno vratila uvojak plave kose u kapu. Lepo, mlado lice na sebi je imalo crveni karmin. Njene pune usne došle su do izražaja lepše nego ikad pre. A zelene krupne oči sijale su čarobnije od vedrog noćnog neba. Srce je poskakalo u grudima. Dvoumljene je prestalo kada je u daljini parka ugledala paznatu mušku figuru u crnom, dugom kaputu. Pahulje su postajale sve krupnije kao i njena želja da konačno upozna tog čoveka.

Približavajući mu se, sve bolje je videla osmeh koji joj mesecima nije napuštao glavu. Stezala je šake u džepovima, ne namerno se smešeći i pre nego što je trebalo.

- Dobro veče, lepa damo.

Istupio je crnokosi Sima, poljubivši mladu šaku preko crne rukavice. Samouvereno se nasmešio, ne propuštajući da pogleda svaki deo njenog belog, čistog lica. Vera ga je sramežljivo pogledala, osećajući da crveni u licu. Činilo joj se da su njegovi crni, tanki i moderni brkovi kako ih je tada smatrala, u ovoj blizini još lepši. Kao i njegove crne oči i još crnja kosa, prebačena na desnu stranu. Obrazi su mu bili sveže obrijani. Htela je da upamti svaki detalj ovog poznanstva.

- Znači, Vi ste ta tako lepa gospođica, ili bolje rečeno najlepša, o kojoj priča čitav Dorćol.

- Oh, pa nisam baš najlepša, gospodine Ristiću.

- Cenite? Ja se izvinjavam, ali protivim se Vašem mišljenju. Viđam Vas često na svojim trkama. Toliko očaravate, eto zamislite, zamalo jednom nisam pao sa konja kada sam vas ugledao.

Devojka se nasmejala. Samo što se nije sručila od silne želje i nežnosti koje su prelavile njeno telo. Do pre nekoliko dana mislila je da je nemoguće da ikada prošeta sa Simom, a kamoli da će joj ovoliko komplimenata dati. Prošlu nedelju provela je plačući, kada je čula da je Sima našao verenicu. Njena prijateljica Jula je to bolje istražila i na kraju je ispalo da je to samo još jedan trač u gradu. Zato je brže, bolje pronašla Simu i ispričala mu o svojoj drugarici. Zreo neženja ju je ubrzo pozvao u šetnju.

- Ipak mislim da to nije istina, gospodine Ristiću. Vama niko nije ni blizu u trkama. Toliko dobro jašete, da bi čovek pomislio da ste se rodili na konju.

- Zahvaljujem. Primetio sam da niste propustili ni jednu moju trku.

- Volim konje. Detinjstvo sam provela sa konjima u Somboru.

- Zaista? To je lepo čuti. Hoćete da prošetamo?

- Zapravo, mora da krenem.

- Zar već?

- Izvinite, ali stvarno je kasno.

- U redu. Hoćete da Vas ispratim?

- Ne morate. Čeka me prijateljica, idem sa njom.

- Mogu vas obe ispratiti, molim Vas, dozvolite mi. Ne bih voleo da Vam se nešto desi.

- Lepo je veče i htele bismo same da prošetamo, ako ne zamerate.